Meri Holand naučni istraživač sa pravnog fakulteta u Njujorku izlaže svoja viđenja o politici vakcinacija u svim zemljama širom sveta. Ona na samom početku izlaže činjenicu da je kritika politike vakcinisanja stanovništva sistematski obezvređena iz interesnih centara.
Ona pita zašto bi živa u vakcinama trebalo da bude normalna pojava kada nije.
Vlast protivnike prisilne vakcinacije naziva smišljeno antivakcinašima da bi obezvredila njihovo mišljenje.
Ona naglašava da postoje stabilne, neškodljive vakcine i da se niko ne buni protiv njih.
Holandova se fokusira na zakon koji štiti ljudska prava kada su u pitanju vakcine. Vakcine su po svojoj prirodi medicinska intervencija bazirana na populaciji, ako dovoljan broj ljudi pristane na ovu medicinsku proceduru, onda će takozvano „stado“ biti zaštićeno od opticaja zaraznih bolesti, što je bazirano na teoriji kolektivnog imuniteta.
Iako individue primaju vakcine, razlog vakcinacije je za zdravlje pojedinca i društva.
UN i međunarodna zajednica imaju obavezu da poštuju ljudska prava kada su vakcine u pitanju, ali na koji način nacije u sklopu Un to moraju da rade?
Ovo je važno pitanje na koje moramo obratiti pažnju jer duboko utiče na pojedinca i javno zdravlje.
Posle Drugog svetskog rata međunarodna zajednica je prepoznala veliku opasnost u naučnim i medicinskim eksperimentima na ljudskim subjektima bez njihovog pristanka.
Posle otkrivanja nacističkog medicinskog zvrstva svet je izglasao Nirnberg zakonik koji kaže da dobrovoljna saglasnost ljudskih subjekata je apsolutno obavezna.
Međunarodni oakt o građanskim i političkim pravima je dodatno ojačao ovu zabranu protiv eksperimenata na ljudskim subjektima bez njihovog pristanka, gde piše, Niko neće učestvovati u medicinskom ili naučnom eksperimentu bez slobodno datog pristanka.
Ova zabrana je univerzalno poznata, tako da su neki sudovi i naučnici izjavili da pravo na informisani pristanak je uobičajena stvar međunarodnog zakona.
To znači da s etaj zakon odnosi na ceo svet, bez obzira da li u nekoj državi tro piše u knjigama.
To je isto kao i norme koje zabranjuju ropstvo, genocid, mučenje i piratstvo.
Ali šta se dešava sa slobodnim pristankom kada su tretmani u pitanju.uključejući i peventivne tretmane kao što su vakcine?
Ovo je kontroverzna tema u mnogim zemljama danas, uključujući i SAD.
2005. godine, UNESCO – Organizacija za obrazovanje, nauku i kulturu Ujedinjenih nacija je govorila o ovoj temi i prihvatila je Univerzalnu deklaraciju o bioetici i ljudskim pravimana osnovu konsenzusa 93 države uključujući i SAD.
Države koje su učestvovale su se nadale da će ova deklaracija isto kao i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima ranije postati set vodećih principa.
Po pitanju pristanka, u deklaraciji piše: Bilo koja intervencija može da se uradi samo posle slobodnog i informisanog pristanka osobe na osnovu adekvatne informacije.
Dalje piše da interes nauke ili društva ne može da bude iznad ovoga.
Ova izjava je nastavak medicinske zakletve koja se pripisuje Hipokratu „doktor mora da radi za dobro svojih pacijenata, i ne sme nikada da ih povredi.
Ovo je skraćeno za princip „Prvo ne škoditi“. Ovaj kredo oličava princip predostrožnosti u medicini gde jasno stavlja interes individualnog pacijenta iznad kolektiva ili takozvanog „stada“.
Ovaj princip predostrožnosti direktno dovodi do toga da politika vakcinacije može da bude samo preporuka a nikako prinuda. Veza između doktora i pacijenta se pre svega zasniva na poverenju i bilo kakva prisila to potkopava.
