Po Zakonu o vodama, one su dobro od opšteg interesa i neotuđivo su dobro u državnoj svojini. Zakon, međutim, pod određenim uslovima, dozvoljava pravo korišćenja javnog vodnog dobra, što vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji već uveliko eksploatišu.
Prva privatizacija fabrika vode u Srbiji dogodila se 2004. godine, kada je „Denjub fud grupa“ otkupila većinski paket akcija srpskog brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca. Potom je 2005. godine, „Koka-kola“ kupila fabriku vode „Vlasinka“. Usledile su prodaje strancima i drugih fabrika.
Izvorišta su ostala u vlasništvu države, ali koncesijama od kojih su neke na sto godina smo ih praktično otuđili. Nije nemoguće ni da flaširana voda koja se puni na izvoru čak i ne završi na našem tržištu ako neko drugo ponudi bolju cenu.
Izvor u Prolomu, ova voda se u Rusiji prodaje isključivo u apotekama.
Srbija je među prvih pedeset zemalja u svetu koje raspolažu velikim rezervama zdrave i pitke vode.
Ekonomista Nada Vidović koja se istrjno bavi pitanjem vode, svojevremeno je za Sputnjik rekla da 90 odsto resursa pijaće vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu tri svetske kompanije iz Nemačke, Francuske i Holandije i američka „Koka-kola“, ocenivši da Srbija nije iskoristila šansu koju je imala sa najbogatijim prirodnim resursom.
Ona je, međutim, upozorila da bi privatizacija punionica i izvora mineralne vode u Srbiji koje su završile u rukama stranaca mogla da predstavlja uvod u privatizaciju državnih preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem građana.
Privatizacija lokalnih vodovoda
Pojedina državna preduzeća u lokalnim samoupravama već su ušla u posao privatno-javnog partnerstva sa stranim kompanijama zbog prečišćavanja vode, što je ulaznica u privatizaciju gradskih vodovoda, smatra Vidovićeva. A to u prevodu znači vlasništvo nad pijaćom vodom u gradovima širom Srbije. Dobri poznavaoci ove problematike koja se uglavnom drži daleko od očiju javnosti, kažu da je u zemljama u tranziciji jedan od uslova „evropskih integracija“, ali i dobijanja kredita MMF-a, bila privatizacija vode i vodovoda.
Privatizacija vodosnabdevanja, međutim, zakonom je zabranjena u Holandiji. Njihovu vodu ne daju, ali je u drugim zemljama eksploatišu pošto imaju jednu od tri najveće svetske kompanije za preradu vode.
Bogati državni fondovi, poput onog u Norveškoj, već duži niz godina usmereni su na kupovinu izvora pitke vode širom sveta, uglavnom u zemljama u razvoju, procenjujući kako nakon ere nafte dolazi era vode.
Još 2014. godine tadašnji predsednik Evropske komisije je rekao da privatizacija vode ne dolazi u obzir.
Država odlučuje o strateškim resursima
Jorgić napominje da je jedna stvar proizvodnja, a druga distribucija vode, ali i da svaka država mora da odluči šta hoće.
„To je sada pitanje vlasništva nad strateškim resursima. Ako date privatniku, to je zakonitost svuda u svetu da on gleda maksimalizaciju profita i to je to, a ako ostane javni resurs gleda se zadovoljenje potreba korisnika, a ne profit“, ističe naš sagovornik.
Niko se više i ne čudi najavama da nas čeka bitka za vodu. U jednoj studiji Pacifik instituta u Oklandu, navedeno je kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob koji je naizgled bio verski, politički i ekonomski, ali je u suštini to bila borba za pijaću vodu. Logična posledica svega je to što je i voda dospela na Volstrit.
