Preko izmene svrhe Aja Sofije i najavom da će se slično desiti i sa džamijom Al Aksa, Erdoganova Turska nastoji da učvrsti položaj u islamskom svetu i, istovremeno da postane dominantna ideološka sila, kaže novinar i diplomata Dragan Bisenić.
Ovakvi potezi turskog predsednika imaju i evropsku dimenziju, ali ukazuju i na Erdoganove namere da se razračuna sa pokretom Fetulaha Gulena, dodaje on.
Podsećamo, turski predsednik potpisao je 10. jula ukaz o pretvaranju Aja Sofije u džamiju, a izraelski mediji podvlače njegovo obećanje da će nakon „vaskrsnuća Aja Sofije, osloboditi džamiju Al Aksu“ u Jerusalimu.
Nastojanje Turske da postane lider svih muslimana sveta
Odlukom da Aja Sofija, nekada najveća pravoslavna bogomolja, od 1453. džamija, a od 1934. do pre nekoliko dana muzej, ponovo postane džamija, označava, prema Bisenićevim rečima, novi turski pravac unutar islama i Erdoganovo nastojanje da ojača položaj Turske unutar panislamskog pokreta.
Erdoganova najava da je sledeće na redu „oslobođenje“ jerusalimske džamije Al Akse, izraz je novih kretanja islamskog pokreta u Turskoj, a sve u okviru šireg kretanja u islamskom svetu i Erdoganovih nastojanja da u njemu za Tursku obezbedi dominantno ili najvažnije mesto, mnogo snažniju poziciju od dosadašnje.
„Ne zaboravimo, Otomanska imperija je domovina islamskog kalifata, a kretanja unutar tradicionalističke verske matrice bilo bi dobro da se odvijaju u okvirima podsećanja islamskog sveta na tu činjenicu i njeno značenje tom svetu“, kaže Bisenić.
Erdogan je, podseća naš sagovornik, bio, prvo veliki dobitnik, a potom i veliki gubitnik u događajima „arapskog proleća“ 2010./11.
„Uspon političkog islama na severu Afrike i u Zalivu ojačao je turske pozicije u toj meri da se već tada govorilo o „Erdoganovom kalifatu“. Međutim, slom Muslimanske braće, prvo u Egiptu, a zatim neuspeh u ratu za svrgavanje Asada u Siriji, predstavljali su i slom dotadašnje Erdoganove politike“, objašnjava Bisenić.
Ankara je postala sklonište za desetkovanu Muslimansku braću i sa te pozicije Erdogan iznova pokušava da izgradi poziciju Turske u islamskom svetu, različite od dotadašnje matrice koju su diktirale zalivske zemlje, a koje su u međuvremenu promenile svoj pristup prema Izraelu.
Za razliku od Saudijske Arabije, koja je podržala Trampov plan za Izrael i Palestinu, Turska je taj plan odbacila, istovremeno veoma glasno podržavajući palestinske stavove i zaoštravajući odnose sa Izraelom.
Raskidanje veza sa evropskom političkom tradicijom
Erdoganovi koraci i najave znače dalje udaljavanje od evropske politike i evropskih političkih tradicija, naglašava Bisenić. Na simboličkom planu, ovaj zaokret najbolje se vidi u tome što novi istambulski aerodrom nije nasledio ime svog prethodnika – ime Kemala Ataturka, rodonačelnika moderne Turske. To, dodaje Bisenić, pokazuje Erdoganovu nameru da se udalji od Ataturkove tradicije.
Turska se prošle godine našla pod opsadom događaja vezanih za eksploataciju nafte i gasa u Mediteranu i kiparskom priobalju.
„Tada je, praktično, napravljen jedan vodeni zid prema Turskoj, koji je pretio da je izoluje od zapadnog Mediterana. Koristeći se lukavim diplomatskim manevrom, povezujući se sa libijskom vladom i činjenicom da u Libiji, u Misrati, postoji značajna turska enklava, Erdogan je uspeo da se dočepa libijske obale i probije tu preteću izolaciju“, kaže Bisenić.
