Kada ozdravi, prva stvar koju predsednik Dodik treba da učini je da proveri od vrha do dna svoju saradničku ekipu iz resora bezbednosti
Vešto smišljeni diplomatski skandal potresa političku scenu u Bosni, i šire na Balkanu. Navodno ukradenu pravoslavnu ikonu iz sedamnaestog ili osamnaestog veka (niko zasigurno ne zna) Milorad Dodik, srpski član i trenutni predsednik Predsedništva BiH, poklonio je ruskom ministru inostranih poslova Sergeju Lavrovu prilikom posete ovog poslednjeg Sarajevu pre nekoliko dana.
Da bi ova diplomatska kaša ispala još otrovnija, izgleda da postoje indicije da bi problematično pribavljeni poklon ministru Lavrovu mogao da vodi poreklo sa teritorije Ukrajine.
Reagujući na ova uznemirujuća otkrovenja, Ministarstvo inostranih poslova Rusije je usvojilo solomonsko rešenje i najavilo da ikonu vraća „poklonodavcu“ da bi Interpol imao priliku da rasvetli njeno poreklo.
Višeslojni skandal ima potencijal da zamuti ne samo diplomatske odnose, nego i da izazove nepoverenje među pravoslavnim crkvama, a takođe – nimalo manje važno – da podrije odnose između dva bliska naroda, srpskog i ruskog. Ako bismo postavili pitanje cui bono? dobili bismo odgovore koji su savršeno jasni i svi, bez izuzetka, upućuju u zapadnom smeru.
Ako postavimo fundamentalnije pitanje, ko bi mogli biti organizatori ove neslane šale, i na to pitanje odgovor upućuje u istom smeru. Podozrivo sinhronizovan sa znakovitom izjavom od pre nekoliko dana ser Nika Kartera, načelnika britanskog generalštaba, da je „način da ih porazimo to da ih [Ruse – naša primedba] nadigramo njihovim sopstvenim sredstvima, a to znači da im zadajemo udarce koji su ispod praga otvorenog rata“ (i ovde), incident sa ikonom nosi izrazite otiske prstiju perfidnog Albiona. Sa svim dužnim poštovanjem prema prekookeanskim šegrtima, ova operacija je isuviše rafinirana da bi je oni mogli izvesti.
Okolnosti koje se nalaze u pozadini posete ministra Lavrova Bosni i drugim regionalnim državicama (Srbija i Hrvatska) nesporno su ozbiljne. U svojoj sveukupnosti, na Balkanu politički i propagandni aparat Zapada, pored Kosova, monomanijački je usredsređen na samo jednu stvar: preuređivanje Dejtonskog sporazuma kojim je 1995. zaustavljen rat u Bosni.
Taj sporazum, koji je u vreme zaključivanja bio prihvatljiv svim trima stranama, a Srbima je to još uvek, predviđa konfederalnu državu koja se sastoji iz dva entiteta i tri konstitutivna naroda.
Kada je ovakva formula bila prihvaćena 1995. ona je odgovarala i trenutnim ciljevima kolektivnog Zapada, ali to više nije slučaj. Drang nach Osten, koji se niko više i ne trudi da prikrije, podrazumeva istu vrstu strateških priprema koje su diktirale Hitler 1941. godine, pre napada na SSSR, da osigura svoju balkansku pozadinu.
A to znači isto i sada, da balkanske državice pre otvaranja neprijateljstava moraju biti ugurane u tabor agresora, ili bar pouzdano neutralizovane.
Ovo grafički ilustruju zajedničke vojne vežbe koje su zakazane između vojnih jedinica Srbije i Bosne. U saopštenju bosanskog ministarstva odbrane, vežbe se prikazuju kao sredstvo za „promovisanje dvostranih odnosa i regionalne saradnje,“ čemu sledi uobičajeni niz ispraznih floskula.
Ali ključna stavka se nalazi na drugom mestu u saopštenju, gde se otkriva da je svrha vežbi „primena koncepta ‘Operational Capability Concept Evaluation and Feedback’“, s tim da je u izvornoj verziji bosanskog teksta fraza pod navodnicama napisana – na engleskom jeziku.
