Neće biti ni novih mesta u Senatu usled promene statusa Portorika i Vašington Di-Si-ja, kao ni reparacija za ropstvo. Gradonačelnici i guverneri iz plavih država koji budu tražili novčana sredstva od federalne vlade za spas od bankrotstva, moraće da dobiju blagoslov Miča Mekonela.
Problemi tek predstoje
U prošlim vremenima često je postojalo zajedništvo između stranaka, ili barem pokušaj da se ono postigne. Sredinom avgusta 1974. godine, nakon preuzimanja dužnosti, predsednik Džerald Ford je otišao u Kongres i objavio: „Ne želim medeni mesec sa vama. Ono što želim jeste kvalitetan brak.”
Nije ga bilo. A kada se uzmu u obzir ideološka podeljenost i toksična politička situacija u današnjem Vašingtonu, malo je verovatno da će biti kompromisa, ili barem civilizovane saradnje.
Pred Bajdenom su i drugi problemi. Najgori deo pandemije po pitanju broja zaraženih, hospitalizovanih i mrtvih tek treba da usledi. Demokratama neće doveka polaziti za rukom da sve svaljuju na Trampa.
A ako oni – kao što je Bajden već nagovestio – rešenje nalaze u nacionalnom „zatvaranju”, onda ni Bajdenov medeni mesec neće potrajati. Poenta je da Bajden neće biti „reformski” predsednik kakvim sebe zamišlja. Niti će biti „najprogresivniji predsednik od Ruzvelta”, kao što su obećavale demokrate. A razlozi su očigledni.
Iza Ruzvelta je tokom 1930-ih stajala ogromna demokratska većina u oba doma Kongresa. Godine 1932. pobedio je na izborima osvojivši 57 odsto glasova i pobedivši u 42 od 48 država.
Na narednim izborima 1936. godine pobedio je u 46 od 48 država, izgubivši samo Mejn i Vermont. Bajden nema tako jasan mandat i tako moćnu podršku, a nema ni prirodne talente koje je imao Ruzvelt.
Patrik Bjukenen
Preveo Vladan Mirković/Novi Standard
Izvor: Buchanan.org
