S obzirom da demokrate nisu ostvarile rezultat kakav su očekivale, čak i ako Bajden postane predsednik on neće imati moć da reformiše politički sistem SAD.
Donald Tramp bi na kraju mogao izgubiti izbore zbog manjeg broja glasova u elektorskom koledžu, ali on je pobednik kampanje koja je okončana 3. novembra.
Demokrate su pričale da će ga „počistiti”, „oduvati”, da će „plavi talas” sprati republikance sa vlasti, demokratama obezbediti Senat i uvećati većinu Demokratske stranke u Kongresu kojim predsedava Nensi Pelosi.
Zamišljali su da će Trampu naneti masivan i ponižavajući poraz koji bi služio kao večna sramota njegovom imenu. I, što je najgnusnije od svega, smatrali su da će ih istorija upamtiti kao anđele američkog iskupljenja.
To se nije desilo.
Američki birači su odbili da igraju ulogu u moralističkoj igri koju im je namenio establišment. Demokrate su u utorak otišle na spavanje prestravljene mišlju da im je Amerika opet okrenula leđa, opredelivši se za Trampa umesto za agende i lidere koje oni nude.
Razmislite samo sa kakvim se sve poteškoćama suočio Tramp. Početkom godine zemlju je pogodila najgora pandemija u proteklih 100 godina koja je do izbornog dana ubila gotovo četvrt miliona Amerikanaca i izazvala ekonomski kolaps dostojan poređenja sa Velikom depresijom.
Tramp je svakoga dana bio suočen sa gotovo jednoglasnom mržnjom od strane intelektualaca, medija i kulturnih elita. Koliko je Vašington bio neprijateljski nastrojen prema Trampu? Dovoljno je reći da je u Vašingtonu osvojio 20 puta manje glasova od Džoa Bajdena. Ipak, Tramp je i pod takvim teretom uspeo da osvoji tri miliona glasova više nego 2016. godine i da u ponoć, na kraju izbornog dana, bude viđen za pobednika predsedničkih izbora.
S obzirom na energiju i trud koje je uložio u ovu kampanju (desetine mitinga u poslednja tri dana), kao i entuzijazam ogromnog broja njegovih pristalica koji su prisustvovali predizbornim okupljanjima, Tramp ima razloga da bude ponosan.
On će možda izgubiti bitku za Ovalni kabinet, ali Amerikanci nisu odbacili trampizam, ako on podrazumeva nacionalizam pod parolom „Amerika na prvom mestu”, čvrstu kontrolu granica, nametanje carina u cilju obnove domaće proizvodne baze, odbacivanje globalizma i nemešanje u nepotrebne ratove i ideološke pohode.
A, ako Džo Bajden postane 46. predsednik, mandat ovog vidno krhkog i slabog lidera verovatno će biti jedan od najkraćih u američkoj istoriji i lišen bilo kakvih velikih dostignuća.
Što se tiče demokrata, izgleda da su izgubili nekoliko mesta u Kongresu, a u Senatu, gde su se nadali pobedi koja bi Čaka Šumera učinila novim liderom većine, demokrate su, kako sada stvari stoje, uspele da osvoje samo jedno novo mesto. Izgleda da će Mič Mekonel (vođa republikanske većine u Senatu; prim. prev.) biti jedina prepreka na putu realizacije agendi Bajdena i Harisove, odnosno Sandersa i Okasio-Kortezove.
Želim im svu sreću u pokušaju da usvoje politiku koja se ne dopada Miču Mekonelu.
Kako danas stvari stoje, republikanci su na izborima 2020. godine sačuvali mogućnost da u Senatu ulože veto na bilo koji zakon predsedničke administracije, bio on liberalni, progresivni ili socijalistički. Ovi izbori bi od Miča Mekonela mogli napraviti najmoćnijeg kongresnog vođu još od Lindona Džonsona.
Sa Mekonelom na čelu republikanske većine, demokrate neće biti u poziciji da ukinu praksu opstrukcije ili da dodaju nove sudije u Vrhovni sud, a republikanska većina će moći i da ubije Bajdenove planove o poreskoj reformi, „medicinskoj zaštiti za sve građane” i „Novom zelenom dogovoru”.
