Ako je ovo protest koji je eksplodirao, a nestane za par dana, moglo bi se reći da je to bila spontana eksplozija, koju su različite grupe pokušale da prisvoje ili usmere.
Ipak, ako protesti potraju, pre ili kasnije će se videti ko pokušava da ih usmerava i stoji iza njih, kaže sociolog Vladimir Vuletić, komentarišući proteste koji potresaju Srbiju.
Psiholog Žarko Trebješanin je mišljenja da je ljudima bilo dosta zabrane kretanja i kontradiktornih izjava lekara, pa im je najava novog policijskog časa, nakon derbija i izbora, bila kap koja je prelila čašu, te su svoj gnev izneli na ulice.
Početak demonstracija
Sociolog Vladimir Vuletić se slaže da je među ljudima nagomilano nezadovoljstvo, ali smatra da su povodi za izazivanje nemira, pa makar oni bili mere protiv korone i naglo povećanje broja zaraženih, u suštini – nevažni.
„Uvek će se naći razlog za nezadovoljstvo, jer šta god da je ova vlast uradila, to je uvek bilo tako. Opozicija je uvek na taj način u Srbiji delovala. Sada je veći problem što nemamo parlamentarnu opoziciju, što znači da će se protesti ubuduće izražavati na ovaj način“, smatra Vuletić.
On dodaje da je teško naći smisao protesta, jer se, s jedne strane, govorilo da je to odgovor na mere i nemar vlasti, a s druge su se pojavili zahtevi, poput onog za smenu kriznog štaba, koji ukazuju na činjenicu da je politika umešala prste.
Kuda ide protest?
Prema Trebješaninu, demonstracije su počele spontano, a onda su prerasle u nešto drugo:
„Prve večeri kad su izašli, mislim da je veliki broj građana spontano izašao na ulice. Ipak, očigledno je da je bila i jedna mala militantna grupa navijača, koji su bili u fokusu zbog agresivnosti i napada na policiju.
Druge večeri, čini mi se da su oni već potpuno preuzeli taj protest i mislim da se dobar deo građana kasnije povukao, a na ulici su ostali oni koji su želeli sukobe s policijom i
izazivali ih, što ne opravdava prekomernu upotrebu sile“, istakao je Trebješanin i dodao da još nije jasno kakvi su ciljevi te grupe.
Vuletić ističe da ne postoji protest s kojim nisu povezani različiti akteri, grupacije koje ga usmeravaju u svoju korist, tako da ne bude očigledno demonstrantima. Ipak, on kaže da protesti nekada mogu i da sami sebi budu cilj, vrsta upozorenja vlastima da mogu da ugroze stabilnost poretka.
On ocenjuje da za to, kritične mase nema, kao i da su protesti postali nasilni da bi se stvorio utisak da je reč o velikom događaju, kako bi se skrenula veća pažnja stranih i domaćih medija, ali da nemaju potencijal da to postanu.
Poređenja s petim oktobrom
Upitani da uporede ove proteste sa onima koji su se dogodili petog oktobra 2000. godine, naši sagovornici su saglasni da nisu za komparaciju.
„Ima nekih sličnosti, ali mislim da je većina njih površna. To je na prvi pogled. Imate skup ispred skupštine, masu koja pokušava da uđe, veliko nezadovoljstvo, ali situacija nije ni blizu kada se uzme u celosti“, smatra Trebješanin.
