Beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko optužio je NATO da pokušava da ga sruši metodama koje su dobro poznate, a već na prvi pogled, kako poručuju sagovornici, uočljiva je podudarnost sa scenarijom koji smo gledali 2000. godine, tokom obaranja vlasti Slobodana Miloševića.
I zaista, dok se u Minsku i drugim beloruskim gradovima haos ne smiruje, upadaju u oči mnogobrojne sličnosti ne samo u tim događajima već i u načinu na koji su vladali Milošević i Lukašenko. Oni su, uostalom, imali i izuzetan lični odnos.
Lukašenko je, podsetimo, reizabran na predsedničkim izborima 9. avgusta. Opoziciona kandidatkinja Svetlana Tihanovskaja, međutim, tvrdi da se desila krađa izbora, na kojima je, prema zvaničnim podacima, osvojila 10 odsto glasova, a Lukašenko čak 80 odsto.
Ona je, inače, početkom prošle nedelje pobegla u Litvaniju zbog pritisaka kojima je bila izložena. Zbog opasnosti po život i Miloševićevi protivnici devedesetih godina poput Zorana Đinđića bili su u izbeglištvu u Crnoj Gori.
Pouzdana pomoć
Nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović smatra da puč u Srbiji 2000. ima elemenata sličnosti sa aktuelnim pokušajima svrgavanja s vlasti Lukašenka u Minsku zbog ekspanzionističke politike zapadnih centara moći.
– Strategija širenja NATO proklamovana 1999. uključuje ekspanziju i u Belorusiji, a usmerena je prema ruskim granicama. Zapadu ne odgovara nijedan šef države ako vodi nezavisnu i samostalnu politiku, žele apsolutnu dominaciju, kako sad u Belorusiji tako i onda u SRJ – kaže Jovanović.
Razlika je, dodaje on, što Lukašenko može sada da računa na pouzdaniju pomoć ruskog predsednika Vladimira Putina nego što je Milošević mogao da se osloni na Borisa Jeljcina.
I predsednik Srpskog spoljnopolitičkog kruga i bivši diplomata Milisav Paić tvrdi da nema sumnje da scenario u Belorusiji nalikuje na ono što se dešavalo Miloševiću 5. oktobra. Njegovo viđenje o razlozima za to je ipak drugačije.
– Lukašenko vlada slično kao Milošević, pa nije ni čudo što su ljudi na ulicama. On je tamo decenijama na vlasti i ponaša se kao apsolutista, diktator, sa stavovima van vremena. To iritira stanovništvo, naročito mlađu generaciju, koja želi da se Belorusija reformiše, liberalizuje i postane moderno društvo – priča za Paić.
Kritična masa
Sličnost se, ukazuje sagovornik, ogleda i u tome što je Lukašenko poput Miloševića onemogućio protivkandidatima da mu izađu na crtu pod izgovorom da dobijaju podršku spolja i da je njihov cilj destabilizacija zemlje:
– Dok opozicija organizuje proteste, Lukašenko pravi kontramiting. Slično Miloševiću.
Dalje, zapad daje podršku opoziciji. Lukašenko je pokušao da se izvuče iz ruske orbite, spoljni faktor je osetio da je Belorusija izolovana i to je idealno vreme za pokušaj da se u Minsku izvrše promene. Uključuje se i EU, traže sankcije.
U Belorusiji opozicija, ocenjuje Paić, za sada nema još dovoljnu kritičnu masu građana, kao što je to bio slučaj kad je srušen Milošević.
Jedini došao u Beograd pod NATO bombama
Lukašenko je bio jedini šef države koji je posetio našu zemlju tokom NATO bombardovanja 1999. Uprkos preporukama Alijanse da ne putuje u Srbiju i da mu ne mogu garantovati bezbednost, došao je u Beograd da bi se sastao s Miloševićem.
