U ratuza Karabah, koji su Jermeni igubili, važnu ulogu su odigrali dronovi i borbene letelice-kamikaze.
Predsednik Azerbejdžana, Ilham Alijev, rekao je da dronovi azerbejdžanskih oružanih snaga Jermenima uništili naoružanje i vojnu opremu vrednu milijardu dolara.
Azerbejdžanci su koristili velike turske dronove Bayraktar TB2, kao i izraelske leteće projektile Harop i dronove Skystriker.
Harop su, u stvari, bespilotne letelice samoubice – udarni sistemi za jednokratnu upotrebu.
Turska takođe proizvodi takve borbene mašine. Na primer, Kargu – kvadrokopter sa sistemom za nišanjenje, satelitskim radio-upravljačkim kanalom i eksplozivnim punjenjem.
U ratu za Karabah se potvrdilo da oficir na prvoj liniji fronta više ne mora da čeka da ukopani i maskirni protivnički tenk otvori vatru, pa da radio-vezom traži artiljerijsku vatru. Niti da čeka da njegovi tenkovi ili protivtenkovske rakete pogode neprijatelja koji se otkrio.
Sada oni svoj deo bojnog polja mogu posmatrati iz vazduha, identifikovati važne ciljeve i uništiti ih dronovima – ništa ne pitajući i ne čekajući nikoga.
Ovaj rat je pokazao da udarni dronovi znatno povećavaju neprijateljske gubitke i istim koeficijentom smanjuju gubitke svojih snaga.
Pokazalo se i da rat postaje jeftiniji jer se više ne mora trošiti po nekoliko artiljerijskih granata na uništavanje jedne mete.
Udarni dron postiže više, a manji je trošak ako ga izgubite u borbi nego da utrošite za isti učinak određeni broj artiljerijskih projektila.
I Iran raspolaže dronovima-atentatorima. Jedan od njih je navodno oborio avion CIA u Avganistanu, u kojem se nalazio Majkl d’Andrea, visoki zvaničnik CIA odgovoran za poznati atentat na generala Kasema Sulejmanija u Bagdadu.
Dronove je, pored svega, mnogo teže pogoditi jer se za njihovu proizvodnju koristi mnogo kompozitnih materijala umesto metala, a i sitniji su pa ih radari registruju na vrlo maloj udaljenosti. Problem je i što prave buku poput automobila.
Protiv dronova se uspešno mogu koristiti helikopteri poput ruskog Ka-52, ali su im za to potrebni drugačiji radari i rakete vazduh-vazduh.
Tehnička mogućnost prenošenja podataka o laserski označenom cilja sa PVO radara posadama tenkova i borbenih vozila pešadije – da bi i oni mogli da obaraju makar dronove i helikoptere – više nije fantazija.
To omogućavaju i postojeće vojne tehnologije, ali to ne može biti realizovano za šest meseci jer je to ozbiljan posao koji podrazumeva i integrisanje PVO sa opremom kopnenih snaga. Za to već postoje brzometni topovi kalibra 30 i 57 mm čiji projektili se mogu navoditi na cilj.
I Karabah je pokazao da su udarni dronovi-kamikaze postali obuiljna sila i pretnja. Turci su ih i u Siriji i u Libili koristili pod kontrolom specijalno obučenih operatera.
Jermeni su morali da se nose sa istovremenim napadima 2-4. Turska je u stanju da organizuje sinhronizovani napad sa desetak, a Amerikanci već rade proizvodnji celih jata takvih dronova koja će napadati autonomno.
U jednom jatu moći će da ih bude i po sto.
Jedan od načina da se zaustave je i postavljanje ispred njih tzv. fragmentacionog polja takve gustine da kroz njega ne mogu da prođu.
Već kroz pet ili šest godina komandanti većih jedinica suočavaće se sa napadima i do 200 dronova-samoubica koji će početi da se obrušavaju za samo 30-40 sekundi.
