U Crnu Goru sam išao kad neko umre, a mislio sam da ću tamo živeti kad ja umrem. Ali, posle ovoga što se tamo desilo, čak mi se i ne umire, kaže akademik Matija Bećković, odgovarajući na pitanje da li sanja Crnu Goru i može li sad da ide tamo.
Njegova nova knjiga „Ljudmiline pesme“ predstavljena u Srpskoj književnoj zadruzi, bila je dobar povod za razgovor, ali ne manje važnim činio se i pesnikov pogled na novu crnogorsku realnost.
Crna Gora se zaustavila na ivici ambisa
„Crna Gora se zaustavila na ivici ambisa. I to je veliki i krupan događaj upravo zato što se sve desilo zbog Crkve i što se zaustavila baš na tom pitanju, što je ono bilo najvažnije. Jer, sav onaj svet koji je pristajao na toliko poniženje, na tolike diletantske priče tolikog neregularnog sveta – koji se odjednom bavio lingvistikom, istorijom, teologijom – taj svet je sve to trpeo.
A onda, kad su krenuli da mu uzmu i veru i Crkvu i to negde tamo gde je crkva bila potpuno uništena – u onim brdima gde su crkve služile da se smesti cemenat i trnokop i motike – otuda su se pojavili, deca, mladi ljudi u kojima je ta rana zarasla.
A bilo ih je kao cveća, i krenuli su, pretvoreni u cvetove, čak i oni koji su se snebivali da javno kažu jednu reč. Nedeljama, mesecima, ceo svet je gledao nešto čega nema na celoj
planeti. Stvarno je bilo pitanje: da li će biti Đukanović ili Sveti Vasilije. I da je pobedio Svetog Vasilija, to bi bio kraj Crne Gore“.
Rekoste ne nameravate da odete i ‘odmahnete svetu’ dok se ne nagledate nove crnogorske stvarnosti. Kad ćete se vratiti u Crnu Goru? Verujete li da će stvarno biti nova i bolja?
– Mora biti, ovo je samo početak. Ali, pre mene treba da se vrate svi oni koje su pre mene i isterali. A isterali su najveće srpske pesnike. Tamo je bio Sima Milutinović, učitelj Njegošev kome je vladika posvetio „Luču“. Oterali su Ljubu Nenadovića koji je sreo Njegoša u Italiji (i rekao ‘više neću pisati o Italiji, pisaću samo o vladici crnogorskom’) i koji je ispevao knjigu „Pisma iz Italije“ koja je prvi put Njegoša dala takvog kakvog ga i sad znamo. Pa su isterali Branka Radičevića, koji je zajedno sa Njegošem objavio u Beču, na ćirilici, svoje pesme, zajedno sa ‘Gorskim vijencem’; a bilo je sigurno jeftinije da štampaju latinicom.
E sad, dođe tamo Laza Kostić, na Cetinje, koji je uređivao ‘Glas Crnogorca’ napisao tragediju ‘Maksim Crnojević’, pesmu ‘Prolog za Gorski vijenac’… Tad je tamo bio i Sima Matavulj, Jova Zmaj… Pa je Đura Jakšić napisao ‘Jelisaveta, kneginja crnogorska’… Nema skoro nijednoga do Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, koji nisu pisali o Crnoj Gori. Nju je stvorila poezija. I pesnici. I najveći pesnik srpskoga jezika, Njegoš. Čak je i kralj Nikola imao pretenzije da i on bude pesnik i da se ta zemlja zove država pesnika.“
U toj koloni su, kažete, bili i oni pesnici koji su opevali rušenje kapele na Lovćenu.
U časopisu „Umetnost“ iz `72. godine nema ni jednog pesnika – od Stevana Raičkovića, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Skendera Kulenovića, Meše Selimovića – da nije napisao pesmu o toj kapeli. Tada je onaj „Njegoš u slikarstvu“ Petar Lubarda oslikao čuvenu sliku
„Sumrak Lovćena“ i stavio tačku na tu celu priču. A nema ni od slikara nijednog ko nije slikao to varvarstvo, od Miće Popovića i Mladena Srbinovića do Radomira Reljića. I sad ‘vidim’ Kulenovićev sonet čiji prvi stih glasi ‘Samar orla ne tovati na me’.
