Kako kaže, najteže mu pada da se s posla vrati u praznu kuću. Iz te prazne kuće, ovog jutra došao je na Prvu TV, autobusom, ne peške kako je to nekoliko puta radio.
Njegova borba da vrati svoju decu i dalje traje.
“Sve uslove koje je Centar za socijalni rad postavio ja sam ispunio. Uslov je bio da budem stalno zaposlen, radim u ozbiljnoj firmi. Sve sam ispunio oni neće da mi se jave na telefon i ne vraćaju mi decu. Ponovo sam podneo zahtev, ovo je već 130. po redu da mi vrate decu i naveo sam da sam zaposlen”, priča Đorđe.
Na pitanje da li nekada “poludi”, da ne zna šta da radi više, Đorđe kaže:
“Ja ne mogu sebi da dozvolim da ne budem strpljiv. Majku nemaju, da ostanu bez oca to je… Moram da se strpim”.
– Moja supruga je, kada sam ostao bez posla u firmi, to strašno podnela. Kao otkaz iz života. Zapretila je da će se zapaliti u krugu firme. Centar za socijalni rad je brzo reagovao. Stigli su sa policijom, Hitnom pomoći i pokupili decu. Supruga Jasmina branila je naše ćerke. Izgleda da su jedva čekali da sebi upišu još jedan poen, nisu razumeli šta znači kad ostaneš bez posla, a mene nisu pitali mogu li ja da preuzmem brigu o deci.
Supruzi su utisnuli žig neuravnotežene osobe, opasne po okolinu. Naloženo je da je izmeste iz porodice pod neuropsihijatrijskim nadzorom u ustanovu “Pčelice”. Deca su, takođe, izmeštena iz naše porodice u hraniteljsku, kod Stefanovića u Topoli! Zašto u Topolu? Zar nije bilo mesta u Kragujevcu? Za mene je to bio šok! Nije Topola baš daleko, ja sam odlazio, tražio decu, tumarao…
Drhti Đorđe Joksimović, kao stabljika na vetru:
– Centar za socijalni rad, sve dok nije došao novi direktor Vlada Jovanović, nije mi omogućio nikakav kontakt sa decom – priča nam.
– Njegova pomoć je bila i odlučujuća da mi sud odobri susret sa decom. A pre dva dana me i pozvao da donesem potvrdu o stalnom zaposlenju, tada sam prvi put mogao da kročim u neku kancelariju Centra. Do tog dana, ni do šaltera. Moj život do tada proticao je tako, da kao najveći bednik, na portirnici Centra čekam da me neko primi, da razume i poveruje mi da sam spreman i sposoban da izdržavam decu. Danima sam okapavao na toj portirnici.
A kada sam čuo da je moja najmlađa ćerka već bila pripremana da ide na usvajanje u jednu švajcarsku porodicu, umalo mi srce nije puklo. Novi direktor ima osećaj za moju patnju, ali neki njegovi saradnici, kadrovi prethodnog, sad su ljuti što je sve tako odjeknulo, pa me i dalje bojkotuju. Da li se stide? Da li se plaše? To oni, svi koji su deo ove priče, znaju. Ja znam svoj put. Jedini koji vodi do moje dece, na kome ću istrajati da ponovo budemo zajedno.
Kaže da se redovno čuje sa decom.
“Hvala na tome pordici koja ih čuva. Ali ja najviše žalim što su mi deca izgubila detinjstvo. Što im je detinjstvo prošlo u tuđoj kući, bez oca i bez majke.”
