Neuspeli vojni puč u Turskoj 2016. godine oživeo je najopasniju opsesiju predsednika Redžepa Tajipa Erdogana – strah da će ga vojska svrgnuti s vlasti. Zbog toga je učinio sve da to toga ponovo ne dođe, a svoja delovanja prošio je i van granica Turske.
Nakon propalog puča u redovima vojske usledila je velika čistka, koja je imala za cilj da revidira ulogu vojske u političkom životu zemlje i neutrališe pretnju koju bi ona mogla da predstavlja po predsednika. Pošto je očistio oružane snage od sledbenika Fetulaha Gulena i drugih protivnika, Erdogan sada oblikuje vojsku prema sopstvenom nahođenju.
Poslednjih godina, turski predsednik omogućio je islamističkim saveznicima svoje Partije pravde i razvoja (AKP) da se učvrste na ključnim vojnim funkcijama. Čistka nije bila samo proces smene oficira drugačijih političkih sklonosti, već i pokušaj islamizacije vojske, piše „Independent“.
Erdoganova strahovanja doprinela su širenju uticaja Turske u inostranstvu, a na osnovu vojne sile, što jasno pokazuje građanski rat u Libiji, gde je turska vojna podrška Vladi nacionalnog jedistva u Tripoliju u borbi protiv generala Kalife Haftara promenila odnos snaga u ratu.
U sredu rano ujutro Ankara je započela kopnenu operaciju „Tigrova kandža“ protiv uporišta pobunjenika Radničke partije Kurdistana (PKK) na severu Iraka, što mnogi vide kao invaziju Turske na susednu zemlju.
Ovo je treća Erdoganova vojna intervencija izvan Turske počevši od 2016. samo protiv Kurda. Samo mesec dana nakon neuspelog puča Erdogan je naredio vojsci da u okviru operacije „Eufratov štit“ pređe sirijsku granicu kako bi isterala borce Islamske države iz kurdskih gradova i uspostavila kontrolu nad njima.
Godine 2018. naredio je vojnu operaciju „Maslinova grana“ protiv kurdskih Narodnih zaštitnih jedinica (YPG) koje podržavaju SAD, a koje su odigrale ključnu ulogu u čišćenju
severne Sirije od boraca Islamske države. Nakon toga je ranije ove godine usledila još jedna operacija u Idlibu, kako bi se sprečio povratak snaga sirijskog režima.
Osim toga, Erdogan je pozvao vojne savetnike i plaćenike u Libiju, uspostavio vojne baze u Avganistanu, Kataru i Somaliji i još se bori za osnivanje vojnih baza u Sudanu i Tunisu.
Učešće u vojnim sukobima Erdoganu donosi višestruku prednost. Pre svega, to mu omogućava da čvrsto drži oružane snage pod kontrolom, a suzbijanje osećaja nezavisnosti vojske mogao bi da ih natera da dva puta razmisle pre nego što se okrenu protiv njega.
To takođe znači da gajeći imidž moćnika Erdogan učvršćuje položaj u odnosu na međunarodnu zajednicu. Isto važi i na unutrašnjem planu – pošto ostavlja utisak jakog vladara, ne mora da strahuje od izbora pre 2023.
Turska vojska je na pragu najveće kulturne promene posle Mustafe Kemala Ataturka. Najnoviji upadi u Siriju rezultat su uspona generala koji ne veruju da je ostajanje uz SAD i NATO u najboljem interesu Turske. Umesto toga, mnogi turski analitičari potvrđuju da oni koji žele dublju vojnu saradnju i više ugovora o kupoprodaji oružja sa Rusijom imaju dominantnu ulogu u odlučivanju u vojsci.
Ovo dokazuje i činjenica da je Erdogan uspeo da obrlati Putina nakon što su turski piloti 2015. na granici sa Sirijom oborili ruski bombarder Su-24, skršio kurdske snage, koje podržavaju SAD, i odlučio da kupi ruske PVO sisteme S-400, uprkos protivljenju Zapada.
