„Nažalost, desio se ovaj šok vezan za koronu i stvari su se preokrenule. To je nešto slično kao što smo mi u Srbiji imali pred finansijsku krizu 2008-2009. godine, kada smo bazirali razvoj na zaduživanju, prodaji imovine, privatizaciji, a onda se naglo desila kriza.
Preko noći svi ti izvori kapitala su presušili i zemlja je zapala u problem i sa otplatom duga, pa smo već 2011-2012. bili bukvalno na ivici eksterbne nelikvidnosti i bankrota“, podseća naš sagovornik.
Crnogorci su to sada doživeli i videćemo kako će se stvari dalje odvijati, kaže on.
Na pitanje može li se, ipak, očekivati promena odnosa EU prema molbi Crne Gore, on kaže da je veličina crnogorskog duga beznačajna za EU, ali da je to ipak stvar same Kine i Crne Gore. Na zapitanost mnogih zašto su ulazili u rizičan projekat ukoliko je on neisplativ, ovaj ekonomista, međutim, ukazuje na još jednu činjenicu:
„Crna Gora nikada sama ne bi mogla da uradi tako grandiozan projekat kakav je taj autoput. Ni mnoge zemlje ne bi to mogle. I onda bi to značilo da se ona nikada neće pomaći sa razvojnog nivoa na kome je.
Taj neki iskorak nekada i treba da napravite sa tim rizicima, a niko nije ni u snu mogao da pomisli da bi ovakva pandemijska kriza takvog intenziteta mogla da zadesi svet“, objašnjava naš sagovornik.
Rezon je, kaže, bio da se tim značajnim ulaganjima, rastom investicija podstakne i BDP, da se stvori infrastruktura koja će opet dodatno podstaći turizam, jer je Crna Gora od 2015. u stagnaciji.
(sputnik)
