Bivši oficir vojne misije NATO na Kosovu, a danas sveštenik jezuitskog reda u penziji, došao je u podeljeni grad na Ibru u posetu prijateljima, jer je, kako kaže „poželeo da se vrati na Kosovo“.
Žan – Lik Amije (62) rođen u Bordou, zapadna Francuska, 2012. godine je došao u misiju na Kosovu, kao pripadnik Francuskog kontigenta, gde je u sastavu Multinacionalne brigade Kfora u bazi Novo selo, nadomak Vučitrna, kao rimokatolički sveštenik, služio u kapeli Hristonošca „Hristofora“.
– Sa stanovišta vere i onoga u šta verujem, mislim da moj dolazak na Kosovo nije bio slučajnost – rekao je ovaj „Hristov vojnik“ kako još nazivaju Jezuite rimokatoličkog muškog reda.
– Pre nego što se dobrovoljno prijavio za odlazak u misiju, bez ciljane destinacije i bez ikakvih saznanja o načinu organizacije u vojnoj bazi, Žan – Lik se obreo u kampu u multinacionalnoj brigadi „gde su bili najbrojniji Nemci, manja jedinica Amerikanaca, ali i Marokanci, Švajcarci, Slovenci i Danci – sa zadatkom da kao sveštenik odgovori na njihova verska pitanja i duhovne potrebe.
Vojni sveštenik ima dve funkcije: da bude savetnik u komandi, sarađuje kada je to potrebno sa medicinskim osobljem i proprati reakcije vojnika na sve što se dešava na terenu, razvijajući uporedo međusobno poverenje.
Potpisujemo ugovore sa vojskom i imamo status oficira, a posao nam je da obezbedimo prisutvo katoličke crkve u vojsci i omogućimo vojnicima da ostvare svoje pravo na veru –
kaže Žan – Lik koji je svoju misiju sveštenika pri vojsci započeo u akademiji za marince u Parizu, a potom 12 godina bio sveštenik u podoficirskoj školi žandarmerije u Poatjeu.
Za razliku od ostalih oficira, vojni sveštenik koji takođe ima status oficira ima i dvostruku odgovornost: podređen je komandantu kampa u kome služi i biskupu odgovornom za vojne sveštenike u matičnoj državi, objašnjava Žan – Lik.
Privilegija da ima pravo na prevodioca i da može “slobodno” da se kreće po Kosovu tokom misije otvorila je mnoga pitanja i pomogla mu da razume šta se dešava. Krenuo je u obilazak pravoslavnih manastira i srpskih enklava koje u 21. veku. 50.000 NATO vojnika nisu mogli da zaštite.
– Pitanje bezbednosti nisam ni postavljao, bilo mi je važno da dođem do ljudi i razgovaram sa njima. Zvanična priča koju smo slušali kod kuće je bila lažna, postepeno sam shvatao da su najveće laži koje sam čuo, bile laži o Srbima.
Pokušavao sam da shvatim to proglašenje nezavisnosti i priču o veštačkoj naciji „Kosovar“ koja ne postoji, video sam da ovde žive Srbi i Albanci, bilo je jasno da iza toga stoji nešto skriveno i da ovde ima pokušaja da se napravi nešto što se zove država, sa predznakom muslimanske države – nastavlja priču Žan – Lik uveren da na Kosovu ne postoji „zvanična, ali postoji stvarna volja da se iskoreni hrišćanstvo“.
Susret sa Srbima u enklavama je otvorio pitanje kakva je to država koju mi (Francuska) pomažemo? Upoznao sam ljude koji pate, koji ne žele nikoga da povrede, zabrinute za svoju neizvesnu budućnost jer nemaju ni ekonomsku ni pravnu zaštitu – kaže Žan – Lik.
