Od početka ruske invazije na Ukrajinu, Kina je igrala odlučujuću – iako javno niskog profila – ulogu u strateškom donošenju odluka i u Vašingtonu i u Moskvi. Upravo je intervencija preko „tajne diplomatije“ koju je odobrio Peking, dovela do toga da su SAD prekinule dogovor da Poljaci obezbede sovjetske avione MiG-29 ukrajinskom ratnom vazduhoplovstvu još u martu.
Od septembra nalet lične diplomatije kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia sa NATO-om i SAD, doveo je do retkog trenutka javnog dogovora oko Rusije, kada je Si Đinping rekao da svet „treba da spreči nuklearnu krizu na evroazijskom kontinentu“, na sastanku sa Džoom Bajdenom na samitu G20 na Baliju.
Tokom celog rata, bilo je teško utvrditi pravi stav Kine o sukobu Rusije i Ukrajine – ne samo zato što je Peking obema stranama govorio ono što žele da čuju. U martu se činilo da Vang implicitno krivi SAD za „podizanje tenzija“ i „sejanje razdora“ sa Rusijom.
On je prošlog meseca rekao svom ruskom kolegi Sergeju Lavrovu da će „Kina takođe čvrsto podržati rusku stranu, pod vođstvom predsednika Putina, da se ujedini i predvodi ruski narod“, navodi državna televizija CCTV. Vang je takođe obećao da je „Kina voljna da produbi kontakte sa ruskom stranom na svim nivoima“.
Ipak, u septembru, na marginama Generalne skupštine UN, Vang je rekao generalnom sekretaru NATO-a Jensu Stoltenbergu da Kina „ostaje otvorenog uma za dijalog i razmenu sa NATO-om i da je spremna da zajednički promoviše zdrav i stabilan razvoj bilateralnih odnosa… u duhu poštenja i međusobnog poštovanja’.
Iluzija kineske podrške bila je jedna od mnogih pogrešnih procena koje su odvele Putina na put rata
Dakle, na čijoj je strani Peking? Realnost je da je Kina dosledno podržavala samo jednu stranu – svoju. Iluzija kineske podrške bila je jedna od mnogih pogrešnih procena koje su odvele Vladimira Putina na rat.
Na samitu u Pekingu 4. februara ove godine, Si i Putin su najavili „prijateljstvo bez ograničenja“ sa „nema zabranjenih oblasti“ saradnje. Oba lidera su novi nivo kinesko-ruskog strateškog partnerstva proglasili „superiornim“ u odnosu na saveze iz doba hladnog rata. Peking je bio svestan planova Rusije za vojnu operaciju, prema izvoru koji ima dugogodišnje bliske veze sa najvišim nivoima kineskog političkog i vojnog rukovodstva.
Rusi su predstojeću vojnu operaciju predstavili kao „ograničenu operaciju povratka izgubljene ruske provincije [i] ponovnog ujedinjenja Rusije unutar istorijskih granica“. Taj narativ odgovara kineskom o Tajvanu – iako je jasno stavljeno do znanja da ruska operacija ne sme da ometa Zimske olimpijske igre u Pekingu, koje su završene 20. februara – četiri dana pre Putinove invazije.
Što je najvažnije, u poverljivom aneksu „prijateljstva bez granica“ nalazila se uzajamna bezbednosna garancija koju je Rusija tražila od Kine decenijama, ali do sada nije mogla da dobije. Poput člana 5 NATO-a – da je napad na jednu članicu napad na sve – Peking i Moskva su se obavezali, da će jedno drugom vojno pomoći u slučaju strane invazije na njihovu teritoriju, i ako se ispune posebni uslovi u pogledu uzroka takvog invazija.
Taj krajnje lukav i pronicljiv uslov, umetnut na insistiranje Kine, efektivno bi isključio teritorije nedavno anektirane tokom rata, čime bi Peking oslobodio svake obaveze da odgovori na napade na aneksirane teritorije u Ukrajini.
