U blizini metro stanice sedi ženska osoba neizvesne starosti. Kosa joj je čupava i prljava, pogled joj je žalostan. Žena sedi na prljavom podu, a pored nje leži torba. U toj torbi ljudi bacaju pare. Na rukama žene, spava beba stara godinu ili dve.
„Bogorodica s bebom“, brojni prolaznici će da doniraju novac. Narodu naše vrste-uvek je žao onih koji imaju manje sreće.
Pomaganje, izgleda kao. „Dobar posao“…
Prošla sam pored prosjakinje. Nisam dala nikakav novac, jer sam znala da je to banda! Pogon prevara i novac prikupljen od prosjaka će imati onaj ko kontroliše prosjake na tom području. Ti ljudi poseduju brojne luksuzne nekretnine i automobile. Oh i prosjak takođe dobija nešto, naravno „bocu votke u večernjim satima i sendvič pljeskavicu ili sl.
Mesec dana kasnije… prolazak pored prosjakinje… i kao grom koji me je iznenada udario… Ja stajem na raskrsnici, zurim u bebu, obučenu kao i uvek u prljave trenerke. Shvatila sam da je izgledalo „pogrešno“, dete u prljavoj metro stanici od jutra do večeri. Beba je spavala. Nikada nije zajecala ili vikala, uvek spava, s licem okrenutim ka kolenu jedne žene koja je najverovatnije bila njegova mama.
Da li neko od Vas, dragi čitaoci, ima decu?
Setite se koliko često su spavali u starosti od 1-2-3 godina? Sat dva, maksimalno tri (ne uzastopno) popodne dremka, pa opet – pokret.
Za mesec dana, svaki dan u šetnji u podzemlje, nikada nisam videla da je dete budno!
Pogledala sam u to sitno biće licem okrenutim ka kolenu majke, a zatim na tu ženu prosjaka i moja sumnja je postupno formirana.
„Zašto da spava sve vreme?“, pitala sam, zureći u bebu.
Prosjakinja se pravila da me ne čuje. Spustila je oči i sakrila lice u kragnu svoje bedne jakne. Ponovila sam pitanje. Žena ponovo podiže pogled. Ona pogleda negde iza mojih leđa, krajnje iritantno.
Konačno je promrmljala: „beži!“
„Zašto on spava?“, skoro sam zaplakala Iza mene je neko stavio ruku na moje rame. Osvrnula sam se. Neki starac me je gledao s neodobravanjem:
„Šta hoćete od nje? Zar ne vidiš koliko je napaćena“… Eh… On izbroji neke kovanice iz džepa i baci ih u torbu prosjakinja.
Sledeći dan sam zvala prijatelja. To je smešan čovek sa očima kao što su masline rumunske nacionalnosti. On je samo uspeo da završi tri i po godine obrazovanja. Ipak potpuni nedostatak obrazovanja ga ne sprečava da se vozi gradskim ulicama u vrlo skupim automobilima i živi u kući sa bezbroj prozora i terasa. Od tog mog prijatelja sam uspela da saznam da je ovo posao, i pored prividne spontanosti, jasno organizovan.
Prosjačenje je organizovano od strane kriminalnih bandi! Deca se koriste u „zakup“ iz porodica alkoholičara, ili su jednostavno ukradena.
Potrebno mi je da dobijem odgovor na pitanje – zašto je beba spava? I dobila sam ga…
Moj prijatelj je pričao, potpuno običnim smirenim glasom koji me je ostavio u šoku, baš kao da je govorio o vremenskom izveštaju:
„Oni su na heroinu, ili votki…“
Bila sam zapanjena. „Kkko je na heroinu? Kome – vodka?“
