Prvog maja 1894. Nikola Tesla je u američkom časopisu “Senčeri magazin” objavio tekst “Zmaj Jovan Jovanović: najveći srpski pesnik današnjice” u kojem je govorio o svom najdražem pesniku, ali i srpskoj poeziji, kulturi i istoriji.
Uz to, zajedno sa svojim prijateljem, američkim pesnikom Robertom Andervudom Džonsonom, Tesla je prepevao na engleski četrnaest svojih omiljenih Zmajevih pesama, od kojih je njih tri ilustrovalo članak u “Senčuri magazinu”.
“Po uspehu sudim da sam tim mojim člankom više koristio Srpstvu nego radom na polju elektriciteta”, napisao je Tesla u pismu svom ujaku Paji Mandiću.
Teško da ima naroda koji je doživeo goru sudbinu od srpskog. Sa visina svog sjaja, kada je carstvo obuhvatalo gotovo celi severni deo Balkanskog poluostrva i veliki deo teritorije koja sada pripada Austriji, srpski narod je naglo dospeo u beznadežno ropstvo, posle fatalnog boja na Kosovu polju sa nadmoćnim azijatskim hordama.
Evropa neće nikad moći da isplati veliki dug koji ima prema Srbima što su oni, žrtvujući sopstvenu slobodu, zaustavili taj varvarski prodor. Poljaci su kod Beča, pod Sobjejskim, dovršili ono što su Srbi pokušali, a za svoju uslugu civilizaciji bili su nagrađeni na sličan način.
Na Kosovu polju pao je Miloš Obilić, najčuveniji od svih srpskih heroja, pošto je ubio sultana Murata II usred njegove velike vojske. Kada to ne bi bila istorijska činjenica, taj događaj bi se mogao smatrati mitom, nastalim na dodiru grčke sa latinskom rasom. Jer u Milošu vidimo obojicu, i Leonidu i Mucija i, još više od toga, mučenika, jer nije umro lakom smrću na bojnom polju kao Grk nego je svoje smelo delo platio smrću pod strašnim mukama.
Nije nikakvo čudo što je pesništvo naroda koji je bio u stanju da stvori takve junake moglo da bude protkano duhom plemenitosti i viteštva. Čak je i nepobedivi Marko Kraljević, kasnije personifikacija srpskog junaštva, kada je pobedio Musu, glavara muslimana, uzviknuo “Teško meni do Boga miloga, gde pogubih od sebe boljega.”
Od te fatalne bitke pa sve do najnovijih vremena, za Srbe je nastao mrkli mrak, sa samo jednom zvezdom na nebu – Crnom Gorom. U toj pomrčini nije bilo nade za nauku, trgovinu, umetnost ili privredu. Šta su oni, taj hrabri narod, mogli da sačuvaju da bi održali iscrpljujuću borbu protiv porobljivača? A to su činili bez prestanka, mada je odnos snaga bio dvadeset prema jedan. No, vođenje borbe je jedino zadovoljavalo njihove primitivnije nagone. Bilo je još nešto što su oni mogli, i činili: u besmrtnu pesmu su ugrađivali plemenita dela svojih predaka, hrabra dela onih koji su pali u borbi za slobodu.
Tako su okolnosti i urođene osobine načinili od Srba narod mislilaca i pesnika, i tako su, postepeno, nastale njihove veličanstvene narodne pesme, koje je najpre sakupio njihov najplodniji pisac Vuk Stefanović Karadžić, koji je takođe sastavio i prvi rečnik srpskog jezika, sa više od šezdeset hiljada reči u njemu. Narodne pesme Gete je smatrao doraslim najfinijim proizvodima Grka i Rimljana. Šta li bi on mislio o njima da je bio Srbin?
Dok su Srbi bili izvanredni u narodnom pesništvu, oni su takođe imali i mnoge individualne pesnike koji su dostigli veličinu. Od savremenih, nijedan nije postao draži
mladoj generaciji od Zmaja Jovana Jovanovića. Rodio se u Novom Sadu (Neusatz), gradu na južnoj granici Mađarske, 24. novembra 1833. Potiče iz stare i plemenite porodice, koja je u srodstvu sa srpskom kraljevskom kućom. U svom najranijem detinjstvu pokazivao je veliku želju da napamet nauči srpske narodne pesme koje su mu recitovali, pa je još kao dete počeo i sam da sastavlja pesme.
