Odmah posle susreta u Vašingtonu 15. jula nemačke kancelarke i američkog predsednika, obnovljena je stara priča o trovanju Navaljnog, s novim detaljima i akterima
Saga zbog navodnog trovanja Alekseja Navaljnog davno se pretvorila u mešavinu laži i obmana, petparačkih špijunskih intriga i latinoameričke sapunice.
Sada se optužbama protiv Rusije priključila i Organizacija za zabranu hemijskog oružja (OPCW) i veliko je pitanje da li će to biti samo još jedna nova dosadna epizoda čiji epilog unapred znaju svi gledaoci ili će organizacija koja je 2013. dobila Nobelovu nagradu za mir ovaj put dobiti još jedno priznanje – koje bi dužinom nadmašilo Pinokijev nos.
Povodom izveštaja OPCW, uglednu organizaciju je ovog ponedeljka portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova (ovde) doslovno uhvatila s prstima u pekmezu – namernog falsifikata.
Ona je postavila jednostavno pitanje: kako to da je OPCW, kako tvrdi u sopstvenom izveštaju, 20. avgusta 2020. godine donela odluku da pošalje grupu specijalista u Rusiju da proveri šta se dogodilo Navaljnom – dakle pre nego što mu je uopšte pozlilo dok je od Tomska leteo ka Moskvi. U OPCW su se dosetili da bi najubedljivije bilo da nezgodu pripišu „tehničkoj grešci“.
Šta ćete? Događa se… kad se laže, onda se i omakne, valjda. Zaharova je, sa svoje strane, konstatovala: „Ovo je sistem, ovo je niz falsifikata za formiranje nove, neophodne konjunkturne agende zapadnih zemalja“, zaključivši da je reč o „namernom falsifikatu“.
Dodala je da zaposleni u organizaciji nisu mogli da objasne razlog greške i nisu obelodanili postupak koji joj je prethodio: „Tehnički sekretarijat je ćutao. Izvršni direktor Tehničkog sekretarijata je ćutao“.
Ovo sa OPCW, ipak, nije ništa novo. Zaharova je još u septembru 2018. objasnila da su Nemačka i druge zapadne zemlje „kultivisale“ (pripitomile) tu organizaciju.
Još tada je stalni predstavnik Rusije u OPCW tražio dokumentaciju koja bi dokazala tvrdnje o trovanju Navaljnog. Prema nemačkom saveznom tužilaštvu uzorke u vezi trovanja Navaljnog sakupili su i poslali „referentnim laboratorijama“ eksperti OPCW. Treba li treći da Rusiji dokazi nisu predočeni.
Ni tada, niti ikada. Kao ni u slučaju „otrovanih“ Skripalja, oca i ćerke. Uzgred, da li je njih dvoje iko video pošto je objavljeno da su preživeli „trovanje“ u britanskom gradu Solzberi početkom marta 2018?
Objavljeno je da su oni dobro i u iole normalnom sledu događaja i javnost bi se u to uverila tako što bi njih dvoje proćaskali malo i s novinarima. Bilo bi to i lepo i normalno, ali se nije dogodilo. Niko ne zna zbog čega, sem zvaničnog Londona, koji ćuti. Može mu se, jer i slobodni svetski mediji ćute kao zaliveni i ne pitaju London ništa na tu temu.
Zapad, dakle, ćuti – kao što ćuti i ne predočava nikakve dokaze u nizu drugih slučajeva – ali to ne znači da neće posegnuti za onim što najradije čini. Kao što kaže šef ruske diplomatije Sergej Lavrov: „Ono što vidimo sada je sankcioni svrab i on samo raste“.
No da se vratimo našoj OPCW, organizaciji koja je 2013. ovenčana Nobelovom nagradom za mir, četiri godine pošto je njen laureat postao Barak Obama, ni za šta.
