Dve decenije posle hapšenja Miloševića i izručenja Tribunalu u Hagu, ne prestaju spekulacije o razlozima predaje najvišeg državnika stranom sudu
Iako je posle političkog poraza pred TV kamerama saopštio javnosti da će se posvetiti odrastanju svog unuka, bivši predsednik Srbije nije uvažio sugestiju da mu je, kako bi sačuvao svoju porodicu i sebe, jedina opcija da se povuče iz aktivnog bavljenja politikom
Jedna od prvih i značajnih medijskih prevara, koje će od smene režima Slobodana Miloševića postati nezaobilazan folklor političkog delovanja u Srbiji, dogodila se 29. marta 2001. godine. U popodnevnim satima na televizijskim stanicama pod naznakom „hitno“ objavljen je snimak kolone crnih džipova koja ulazi u dvorište Centralnog zatvora u Beogradu. Slika je trebalo da sugeriše kako je po nalogu Okružnog suda u Beogradu uhapšen bivši predsednik Milošević, te da nastavak protesta njegovih pristalica, okupljenih ispred vile „Mir“ kako bi ga od hapšenja odbranili, više nema nikakvog smisla.
Saradnici bivšeg predsednika u prvi mah su pretpostavili da je prevara maslo Čedomira Jovanovića koji je bio pregovarač oko Miloševićeve mirne predaje. Kasnije su čuli da je to bila ideja Žarka Koraća. U to vreme nisu znali u kojoj meri treća osoba, za koju do tada niti su čuli niti znali čime se uopšte bavi, Vladimir Popović zvani Beba, uživa u smišljanju manipulacija i komoditetu neograničene demokratije. Kako god, prevara je u velikoj meri uticala na brojnost ljudi oko vile „Mir“. Veliki broj onih koji su automobilima i autobusima krenuli put Beograda da učestvuju u nekoj vrsti odbrane Miloševića vratio se kući.
Druga, podjednako efikasna i po pojedince bolna smicalica, događala se van vidokruga brojnih televizijskih kamera ispred ulaza u vilu. Ne dozvoljavajući demonstrantima da se približe zdanju, ispred ešalona od 120 do 150 policajaca, navodno dovedenih iz Valjeva, nalazilo se tek desetak policajaca s pendrecima u ruci. Kada je oko pola dva ujutru masa krenula ka vili, TV kamere su mogle da snime kako „rezervni“ ešalon uspeva štitovima da ih potisne uopšte ne koristeći palice.
Međutim, snimci nisu uspeli da „dobace“ do policijskih cokula koje su na sebi imale šilje. „Ubili su nas po nogama, svi koje su dokačili tim šiljcima bili su krvavi po nogama“, svedočio je jedan od njih. Poslanik Socijalističke partije Srbije koji je iz Skupštine došao direktno pred vilu imao je ugrađenu šipku u nozi nakon saobraćajne nesreće. Dobio je udarac, pao i nije bio u stanju da hoda. Odvukli su ga.
Izbor
Dve decenije posle hapšenja Miloševića i – uprkos uveravanjima da do toga neće doći – njegovog iznenadnog izručenja Tribunalu u Hagu, ne prestaju spekulacije o razlozima svojevrsne prodaje najvišeg državnika međunarodnom sudu. Odlično je znano da su to zahtevale najveće zapadne sile, da je za njegovo hapšenje nuđena dolarska nagrada, da su vršeni pritisci da Srbija to učini kako bi oberučke bila prihvaćena u zajednicu „civilizovanih društava“, da su obećavani otpisi državnih dugova, nove donacije i krediti… Do danas nije pouzdano utvrđeno šta je od toga, ili u kojoj meri sve pomalo, bilo presudno da do izručenja dođe. Još će se istraživati i saznavati.
Sasvim drugo poglavlje priče predstavlja okolnost da je Slobodan Milošević, neposredno posle 5. oktobra 2000. godine, imao mogućnost da predupredi svoje hapšenje. Postojao je samo jedan uslov – da se okane politike i povuče u neku vrstu ilegale. U obraćanju javnosti 6. oktobra uveče Milošević je to i obećao. Ali, datu reč nije održao.
