Ni ekspresnijeg uspona i porasta očekivanja, ni bržeg pada i protraćenog poverenja. Kabinet Zdravka Krivokapića je nakon slučaja Srebrenica prerano „potrošen“
Da je ispunjen samo deo obećanja iz referendumske kampanje 2006. godine, Crna Gora bi danas bila članica EU, „balkanska Švajcarska“ ili u nekom sličnom statusu kako je to tada već predstavljano. Među najfrekventnijim „racionalnim argumentima“ koji su bili u opticaju pojavljivao se onaj o bržem putu u svetlu budućnost, jer se to sa Srbijom, zaglavljenom u prošlosti, opterećenom kosovskim pitanjem – ne može postići. Podgorica je za budućnost, Beograd za prošlost.
Gde je Crna Gora danas, svega deceniju i po kasnije!?
Odgovor na pitanje može se sagledati i kroz ilustrativni primer onog rektora koji je menjao nadgrobnu ploču svog pradede, a da bi obrisao epitaf kojim se podseća kako je Staniša Nikolić srpski junak iz Balkanskih ratova. Zarad konstruisanja novog identiteta, pribegava se falsifikovanju činjenica, nebuloznim interpretacijama istorijskih događaja, odricanju od kulturnog nasleđa i vekovima građene tradicije.
Ovakav proces nužno vodi ka povratku u prošlost i uzrokuje širu društvenu destabilizaciju. U tom kontekstu treba sagledavati i poslednja dešavanja, smenu ministra Leposavića i usvajanje skupštinske rezolucije o „genocidu“.
Zašto Crna Gora nije „balkanska Švajcarska“?
Stvar je jednostavna: ništa nije rađeno zbog evroperspektive ili stvaranja „balkanske Švajcarske“, već zbog dugoročne prekompozicije postjugoslovenskog areala. U toj jednačini Srbija jeste najvažnija. Sličnih pokušaja bilo je i ranije, samo je aktuelni najdalje
odmakao. Takođe, pitanja identitetskog karaktera isticana su i pre kada su razmatrane srpsko-crnogorske relacije, samo to nikada nije učinjeno na ovakav način, osim od, na primer, Sekule Drljevića i Štedimlije. A kada je već o njima reč, i tu se radilo više o „spoljnoj zloupotrebi“ nesrećno uvezanih teza, nego o „autohtonom procesu“ koji je mogao doneti neki epohalni rezultat.
Herman Nojbaher je zapisao: „Drljević je lopov. S prva plaćen od Italijana i napušten, onda je dobačen ustašama i danas još plaćen od Hrvata.“ A dr Savo Bašović, najpre saradnik Drljevića, a kasnije blizak novoj narodnooslobodilačkoj vlasti, opisuje Štedimliju: „Postao je veći katolik od pape i veći ustaša od Pavelića. Jedino se u društvu ustaša osjećao kao da je kod svoje kuće, a društvo Crnogoraca je izbjegavao.“
Zaključavanje u prošlosti
Geopolitička utakmica u kojoj (in)direktno sudelujemo, ne igra se samo u Crnoj Gori.
Zapravo, na ovom balkanskom terenu Crna Gora tu nije ni šesnaesterac. Više dođe kao sredina terena, onaj krug unutar kog se izvodi početni udarac. Mada se pojedinim „crnogorskim igračima“ njihova uloga čini značajnijom, mada im se čini da nešto slično ranije nije viđeno.
Internacionalizacijom jugoslovenskog pitanja i potonjim intervencijama političkog Zapada oposlena je prostorna fragmentacija, kreirani su sistemi kojima je relativno lako spolja upravljati. Ali, to ipak ne znači da je sve rešeno kako bejaše zamišljeno. Čak naprotiv, pod teretom istorijskih zaokreta i promenom odnosa snaga u međunarodnoj areni, nikada do kraja izgrađena balkanska konstrukcija počela se deformisati.
Ni ovo nije prvi put u istoriji da se nešto tako odigrava. Prvi problem za atlantističku geopolitiku ostaje kosovski, nerešeni status postao je i izvor velikih frustracija. Na drugom mestu nalazi se reforma u BiH ka unitarizaciji, bez dejtonskih entiteta. Očekujući novi
krug koordiniranih pritisaka oko oba problema, u vidokrugu Beograda ostalo je jedno, ključno i najvažnije usmerenje vezano za Crnu Goru: da se stanje ne pogoršava. Da više niko na toj „sredini terena“ ne pravi grube faulove, kako je to nekoliko puta činio Milo Đukanović.
