Crnogorska skupština je danas glasala za razrešenje ministra Vladimira Leposavića, a na predlog premijera Zdravka Krivokapića.
Niti rasplet može precizno da se nasluti, niti posledice, ali je svima potpuno jasno da u Skupštini vlada — opšti haos.
Smena nekog ministra obično ne izaziva ovoliko bure, ali Leposavić nije običan ministar. Niti je običan povod za smenu, ali najneobičniji od svega je sam premijer Krivokapić. Svaku bitnu odluku koju je doneo od stupanja na vlast, doneo je, čini se, na svoju političku štetu.
Formirao je isključivo ekspertsku vladu, a našao mesta za političara Abazovića. Mesta za one koji su ga stavili na čelo liste — nije našao.
Obavezao se da potpiše Temeljni ugovor sa SPC, pa došao u Beograd da ga — ne potpiše. Obećao rešavanje biračkih spiskova, a ni prvi korak nije napravljen. Obećao još štošta i — ništa.
Odlagao je premijer sve što je mogao da odloži, ali je zato brzinski pohitao da iseče najdeblju granu na kojoj sedi — ministarsku fotelju Vladimira Leposavića. Jedinog ministra koji je ispunio neko premijerovo obećanje — ono da će se ukinuti zakon koji je na crnogorske ulice i brda izveo bezmalo pola Crne Gore.
Posle signala sa raznih strana (tvitom se čak oglasila i američka ambasada), rešio je da
smeni jednog od svojih „dvanaest apostola“, kako je prilikom početka rada Vlade nazvao svoje ministre.
Da li će ova brza odluka brzo i njega skloniti sa mesta prvog čoveka Vlade? Nije isključeno. Podršku Demokratskog fronta za ovu odluku nema. Podrška „demokrata“ je uslovljena potezima DPS-a. A šta će odigrati DPS, još se ne zna. Sve visi u vazduhu — od smene Leposavića, preko promene premijera do pada Vlade i novih izbora.
Jedino su opšte političko rasulo, nesloga i uvrede ono što čvrsto stoji. A pomirljivost je potrebna kao vazduh.
Posle neverovatne pobede na izborima nad režimom, koji je nakon oduzimanja jezika, zastave, jednom (verovatno i većinskom) delu naroda pokušao da otme i crkvu i identitet — gledamo raskol.
Gledamo kako se sve ono za šta se narod izborio ruši kao kula od karata, a sve opet po leđima tog naroda.
Da li je moguće tako naivno pasti na jednu fintu prekaljenih Milovih asova, a onda se survati u bezdan? Nagaziti na minu zvanu „Srebrenica“, umesto se samo šeretski nasmejati na zabačenu udicu.
Da li je moguće da iskusni ljudi budu tako kratkovidi?
Da li su svesni da vladaju u zemlji u kojoj narod pažljivo sluša svaku reč, prati svaki korak. Da dobro zna šta je trpeo decenijama, jer to nije činio na vreme kad je trebalo.
Narod danas zna, da kad ova vlada jednom bude bivša (sutra ili za četiri godine) biće zapamćena najviše po delu ministra Vladimira Leposavića — usvajanju njegovog Zakona o veroispovesti.
Ali znaju li to i pojedini na vlasti? Ili neko drugi bolje zna šta je za njih pametno.
(sputnik)
