Bajdenov pad simbolički pokazuje da smo u eri velikih promena. Ogromnih. SAD su i dalje dominantna sila u kontekstu traženja rešenja za uređenje međunarodnih odnosa.
Ali se više ne može govoriti o dominaciji Zapada u kontekstu upravljanja procesima i oblikovanja ideoloških matrica kroz koje će ti procesi biti interpretirani. Svako kreće svojim putem.
Berlin, avgusta 1994. godine – Sovjetski Savez više nije postojao, a zaostali kontingent ruske vojske nakon pola veka napuštao je teritoriju nekadašnje Istočne Nemačke. Uspostavljana je nova bezbednosna arhitektura, u globalnim razmerama. Ništa nije ilustrativnije opisivalo ovaj proces od ponašanja Borisa Jeljcina tog dana.
Klatio se na bini, potom malo igrao, malo pevao, saplitao se dok je hodao, u pozdravnom govoru zaboravio prezime kancelara Kola („moj prijatelj Helmut…“). I sve to na radost „hladnoratovskih pobednika“ koji su svoj „pohod ka Istoku“ mogli bezbrižno nastaviti. Rusija u tom trenutku za njih više nije predstavljala ravnopravnog takmaca.
Poslednje što ih je plašilo, ruska vojska u centralnoevropskim zemljama, odlazilo je natovareno na železničke kompozicije ka Moskvi, zajedno sa pod dejstvom votke razveseljenim Jeljcinom.
„Sovjetski Savez je Gornja Volta sa nuklearnim oružjem“, često je govoreno osamdesetih godina. To su čak u formi citata saopštavali i zvaničnici nekih evropskih zemalja. Iako je realnost, i pored svih sistemskih problema sa kojima se komunistička „superdržava u perestrojci“ susretala, mogla biti drugačija, slika iz tog avgustovskog dana vezala je navedenu parolu za predstavu o postsovjetskoj Rusiji u zapadnom delu sveta.
Jeljcina, jednostavno, od „značajnih igrača“ u međunarodnoj politici više niko nije ozbiljno shvatao. Samim tim, niti su obećanja davana predsedniku Rusije (po pravilu, usmenog karaktera) anticipirana kao neprikosnovena, niti su preuzimane obaveze shvatane kao nove datosti koje je neophodno ispunjavati. Međunarodni odnosi su, u celini, krenuli drugim smerom, struktura svetskog političkog sistema postala je jednopolarna, američka imperijalna matrica počinje se širiti po celom svetu.
Prva asocijacija kad vidimo Bajdenov pad
Ovo je prva asocijacija danas, kada vidimo Džozefa Bajdena kako tri puta pada prilikom ulaska u avion. Njega nije razveselila votka, oborio ga je jak vetar! „Amerika više nije supersila“, sve se češće govori, to čak (in)direktno saopštavaju i lideri važnih zemalja.
Iako je istina, da i pored svih problema sa kojima se suočavaju, SAD ostaju dominantna velika sila, neizostavan akter u svim budućim pregovorima o međunarodnoj bezbednosti, slika iz ovog martovskog dana veže navedenu ocenu za predstavu o današnjoj Americi u „ostatku“ sveta.
Bajdena, jednostavno, među „značajnim igračima“ u međunarodnoj politici sve manje njih shvata ozbiljno. Samim tim, niti su obavezujući dogovori sa njim mogući, niti iko računa da će preuzete obaveze nova administracija u Vašingtonu ispunjavati. Jer paralelno sa „istorijskim padom“ došao je i Bajdenov potvrdan odgovor na pitanje da li smatra Putina ubicom.
Problem Jeljcina bio je u zabludi da će ga na Zapadu prihvatiti kao ravnopravnog sagovornika, reformatora, političara sa kojim će se dogovarati.
Problem Bajdena je u zabludi da će ga ceo svet prihvatiti kao nespornog globalnog lidera, autoriteta koji može da kvalifikuje i klasifikuje stavove drugih, samim tim i nameće odluke.
Jeljcin je na svet gledao iz ugla osamdesetih godina, Bajden na svet gleda iz ugla prve decenije dvadesetprvog veka. Iako su se okolnosti promenile.
