Piše, ĐORĐE BOJANIĆ, profesor istorije
Kada je u 15. veku Turska osvojila Balkan, Vizantija i ostale pravoslavne zemlje nisu bile u mogućnosti da joj se odupru. Tražili su pomoć od zapadnih hrišćana! Vatikan ih je dočekao ucenom.
Obećana im je pomoć od zemalja Zapadne rimokatoličke Evrope, pod uslovom da potpišu uniju sa rimokatoličkom crkvom, tj. da pravoslavna crkva prizna vrhovnu vlast Vatikana.
Vaseljenski patrijarh iz Carigrada je podlegao tom pritisku. Zakazan je sabor u Firenci 1439. godine.
Na sabor su došli svi pravoslavni patrijarsi, čak i Ruski. Svi, osim srpskog. Vladar Srbije, despot Đurađ Branković, rekao je srpskom patrijarhu da će ga obesiti ukoliko ode u Firencu.
Te, 1439, godine u Firenci uniju sa Vatikanom su potpisali svi pravoslavni verski poglavari. Svi, osim srpskog (i svetog Marka Efeskog, videti prilog). Saznavši da se Srbija suprotstavila moćnom Vatikanu, ruski Veliki Knez je pogubio svog patrijarha, zbog sramote koju je naneo Rusiji.
Kada se i u Carigradu saznalo da Srbi nisu potpisali uniju, nastali su neredi. Na zahtev naroda, Vaseljenski patrijarh morao je da se povuče. Vatikan to Srbima nikad nije oprostio. Vekovima je katolicima u srce usađivao mržnju prema Srbima…
Prilog tekstu:
Evo malo detaljnije o ovom događaju, pošto gore nisam napomenuo sv. Marka Efeskog, koji je isto imao ogromnih zasluga da se ova unija ne prizna, kao i velika zasluga našeg Đurađa koji jedini nije dozvolio svom patrijarhu pristup na tom skupu (pa, samo taj čin je sigurno iziritirao papu). Svi šalju svoje predstavnike, samo Srbi ne (šta vam to govori…) Jedini ko nije potpisao od prisutnih bio je Marko Efeski… Evo o tom događanjima u nastavku.
Veliki je bio odjek u pravoslavnom svetu i narodu to što je jedino srpski patrijarh odbio da dođe na taj skup – sav pravoslavni svet ga je slavio kao svog patrijarha, a velikih zasluga za to je imao i Đurađ.
U to vreme, 10. juna 1439. godine, umre stari Patrijarh Josif ne potpisavši ipak uniju, koju neće potpisati ni sveti Marko, mitropolit Efeski i zamenik Patrijarha Antiohijskog i Jerusalimskog.
Tada papa navali na cara i na istočne episkope da priznaju ne samo rimske lažne i jeretičke dogmate nego i vrhovnu papsku vlast nad celom Crkvom i celim svetom, pozivajući se pri tome na lažne dokumente nekog Isidora i tobožnje “zaveštanje” cara Konstantina, što je sve bilo isfabrikovano u Rimu, da bi se makar i lažnim dokumentima potvrđivalo nezajažljivo vlastoljublje papsko.
Sveti Marko je i taj zahtev energično odbio i izjavio: “Za nas papa predstavlja samo jednoga izmeću patrijaraha, ali i to – ako bi on bio pravoslavan”.
No papa kao neki tiranin, i bedni, nevoljom priklješteni car izdajica i ostale izdajice oko njega, najzad potpišu sramnu uniju, pljunuvši time na sve odluke svih Vaseljenskih Sabora i svetih Otaca svojih.
Jedan pravoslavni episkop uspeo je da pobegne i ne potpiše, dok sveti Marko nije hteo da beži nego je javno i pred carem i pred papom odbio da potpiše tu lažnu i bogoprotivnu uniju.
Kada je video da na aktu o uniji nema potpisa Markovog, za toliko inteligentni papa Evgenije uzviknuo je: “Dakle, ništa nismo uradili!”
