Misterije i legende o poreklu i misiji predsednika SFRJ Josipa Broza. Maršal je u sebi spajao nespojivo: aristokratske manire i seljačko poreklo…
Beograd, 9. maj 1970. godine. Na platou ispred Savezne skupštine SFRJ svečana bina. Na centralnom mestu, malo uzdignut u odnosu na ostale najviše funkcionere, stoji Josip Broz Tito, najveći sin naših naroda i narodnosti.
Iz džipa, koji je pristao uz samu binu, raportira general-pukovnik Mirko Jovanović, komandant vojne parade, povodom dvadesetpetogodišnjice pobede nad fašizmom.
– Možete počet – nonšalatno odgovara maršal.
Kreće kolona najelitnijih jedinica JNA…
Televizijska slika zaustavila je vreme. Vratila nas gotovo pola veka unazad. Povod – obeležavanje 60 godina postojanja Televizije Beograd, odnosno danas javnog servisa.
Egzaltirani i omamljeni voditelji, jubilejom i trijumfom što nas baš oni vraćaju u prošlost, podsećaju gledaoce, uz pomoć mnogobrojnih sagovornika, svedoka minulih vremena, kako se bezbrižno i srećno živelo.
Govore učesnici vojnih parada, savremenici Brozove sahrane… Nostalgija čini svoje, iz sećanja se potiskuje ono što je bilo loše i počinju da dominiraju lepe uspomene.
Na svako spominjanje Tita izbija na površinu krajnje emotivan odnos koji su milioni Jugoslovena gajili prema njemu. Mnogi su ga više voleli i za njim više patili nego za svojim najrođenijima.
Opčinjenost maršalom najbolje ilustruje podatak da se, kada se početkom 1980. Broz teško razboleo, iz daleke Australije lekarima predsednika javio jedan mladi Jugosloven, star 30 godina. Ponudio je da Titu presade njegove bubrege, a bio je spreman da pokloni i svoje srce, samo „da drug Tito ozdravi“.
Molba ovog momka, Živojina Pavlovića Mićka, nije uslišena. Lekari su ustanovili da je presađivanje bubrega u tom trenutku bilo neizvodljivo.
„Kuća cveća“ u kojoj je sahranjen, a koja se nalazi neposredno pored njegove beogradske rezidencije, i posle sloma njegove države i partije, i posle dve i po decenije teške političko-ekonomske krize na „zapadnom Balkanu“, (po)stala je jedno od najposećenijih znamenja Beograda. Popularnost „druga Starog“ konstantno se oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja.
Prema mnogim anketama, danas je popularniji političar od svih šest vođa bivših jugoslovenskih republika zajedno. Među njegovim obožavaocima ima i mladih ljudi koji nisu bili rođeni dok je on upravljao bivšom Jugoslavijom.
To nije odraz ideološke reinkarnacije komunizma ili socijalizma sa samoupravljanjem i ostalim derivatima. Zapravo, nema nikakve veze s tim. Pre će to biti odgovor na proces detitoizacije, koji se godinama provlači u javnom životu.
Istorijski otklon i proteklo vreme „koje leči sve“ nose sa sobom i tu nuspojavu relativizacije totalitarnih ili autoritarnih sistema, u koje „na ovaj ili onaj način“ spada i Titov režim.
Misterije su ga pratile celog života, uz njegovu poslovičnu naviku da u sebi spaja nespojivo.
Njegovo preplitanje aristokratskih manira sa seljačkim poreklom, bolje poznavanje nekih svetskih jezika od jezika Srba i Hrvata kojima je doživotno vladao, bili su izazov za mnoge novinare, publiciste i istraživače i pre i posle 4. maja 1980. godine.
O pravom poreklu i misiji maršala Jugoslavije nagađalo se i pisalo mnogo; legende i kuloarske priče vodile su do mnogih neverovatnih objašnjenja o njegovom pravom identitetu. Interesovanje za ličnost Josipa Broza Tita, poreklo i biografiju, ko je bio i odakle je došao, počinje od njegove pojave na međunarodnoj sceni.
