Poražavajuća je činjenica da narod kao Srbi koji je od vajkada u vrtlogu svetske istorije, narod koji je morao kroz vekove da vodi tolike odbrambene ratove, tako malo uradio da svoju istoriju istraži kako treba, prikupi sve podatke i publikuje ih, napravi muzej kakav dolikuje jednom tako starom narodu bogate istorije. Umesto toga dozvolilo smo falsifikatorima “zapadne škole” da nas lažu i prekrajaju kao da smo kamenčić pored puta kojeg šutira svaki putnik.
Srećom istina se ne može sakrivati zauvek, kad tad ispliva na površinu u punom sjaju.
Zahvaljujući mnogim našim istoričarima i dobronamernicima, patriotama, deo naše istorije je načet, ali to je samo mali deo, još puno posla je pred nama, još puno laži treba razotkriti. Ne zaboravite, svako ko se “drznuo” da ide protiv volje (slepila) većine bio je proglašavan ludakom, oportunistom, neznalicom, utoliko su dela ljudi koja su temeljno istraživala našu istorju velika, jer ti ljudi su stavili na kocku svoj ugled za dobrobit srpstva.
Pred vama je tekst o Srbima iz Lužice, slučajno ovaj tekst sam našao pre mnogo godina, prekucao ga i po prvi put postavio na internet pre nekih 10 godina da bi što više Srba pročitalo njegov sadržaj.
Stajao sam pred jednom baroknom palatom u gradu Kotbusu, stotinak kilometara južno od Berlina, gotovo ne verujući svojim očima. Pored elegantnog ulaza, zlatnim slovima bilo je napisano: SERBSKI MUZEJ. Prostrani dvorac na dva boja, otkrio sam odmah zatim, bio je jedan od najlepših i najzanimljivijih muzeja u Nemačkoj: “Da, mi smo Srbi”, rekao mi je kustos muzeja Verner Meškank.
”Sa svim južnim Srbima delimo ime i zajedničko poreklo. Ali mi smo čisti Srbi. Dok ste se vi mešali sa starobalkanskim stanovništvom i drugim narodima mi smo uglavnom ostali onakvi kakvi smo bili pre 1400 godina. ” I to sve na jeziku koji sam razumeo, srpskom. Čudnom, arhaičnom, ali shvatljivom i bliskom po sazvučju.
Odakle su Srbi?
Uprkos činjenici da su tek ostrvce u germanskom moru, sa svih strana okruženi Nemcima i često izloženi asimilaciji, Lužički Srbi uspeli su da očuvaju jezik, običaje, folklor, književnost i samobitnost, jednom rečju etnički identitet najmanjeg, ali veoma ponosnog, slovenskog naroda.
Kao pripadnici veće grupe Polapskih Slovena nastanjivali su nekada ceo prostor Istočne Nemačke – prostrane teritorije istočno od reke Labe, pa sve do Odre i Visle u Poljskoj, podeljeni u brojna srpska plemena: Bodriće, Ljutiće, Lužane, Milčane, Pomorane, Glomače – Dalemince, Rujane, Suselce, Neletiće ….
I danas devedest odsto svih geografskih naziva reka, polja, jezera i naseljenih mesta u pokrajinama Makolenburgu, Saksoniji, Branderburgu, Pomeraniji i drugim, nose srpska imena (Kamenica, Bela Gora, Bela Voda, Ratibor, Dubravka, Rogozno, Strela, Drenovo,
Trnovo, itd.) iako tamo više nema Srba, osim u Lužici, pomenutom ostatku nekada moćne srpske države, koja je cvetala između V i X veka naše ere. I evo prave enigme za Severne Srbe. Odakle ovaj narod na prostoru današnje Nemačke, hiljadu i više kilometara daleko od nas?
Postoje među naučnicima najmanje dve teorije. Jedna kaže da su se oni tamo doselili u ranom srednjem veku iz zajedničke postojbine svih Srba, negde iz današnje južne Rusije ili još dalje, sa Kavkaza; da su bili moćan ratnički narod, koji je ovladao germanskim prostorima kada su se odatle odselila germanska plemena Svevi, Hermunduri i Vandali i stanovništvo ostalo razređeno.
Sasvim suprotno ovoj, druga terija tvrdi da su Srbi ovde živeli oduvek i da je baš ova oblast prapostojbina Srba. Prva teorija je prihvaćena od zapadnih, naročito nemačkih naučnika (što i ne čudi).
