Neverovatno je da moderni nuklearni reaktori ne mogu da pariraju ovom ogromnom reaktoru ni po dizajnu ni po funkcionalnosti. Prema istraživanjima, ovaj drevni nuklearni reaktor je bio dug nekoliko kilometara.
Radnik u nuklearnoj elektrani je 1972. godine primetio nešto sumnjivo u rutinskoj analizi uranijuma dobijenog iz normalnog mineralnog izvora u Africi.
Kao što je slučaj sa svakim prirodnim uranijumom, materijal je sadržao tri izotopska oblika sa različitim atomskim masama: uranijum 238, najrasprostranjeniji, uranijum 234, najređi i uranijum 235, koji je najtraženiji jer može da održi nuklearnu lančanu reakciju. Specijalisti iz Komisije za atomsku energiju (CEA) su nedeljama bili šokirani ovim otkrićem.
Svuda u Zemljinoj kori, na Mesecu, pa čak i na meteorima mogu se pronaći atomi uranijuma 235 koji sačinjavaju tačno 0,72% ukupnog sadržaja. Međutim, u uzorcima koji su analizirani, a koji su došli iz rudnika Oklo u Gabonu, bivšoj francuskoj koloniji u zapadnoj Africi, uranijum 235 čini samo 0,717%. Iako mala, ova razlika je dovoljna da uzbuni francuske naučnike da nešto nije u redu sa mineralima.
Ovi mali detalji su doveli do daljih istraživanja koja su pokazala da bar deo rudnika sadrži minerale sa manje uranijuma 235. Uskoro su se naučnici i istraživači širom sveta skupili u Gabonu da istraže šta to nije u redu sa uranijumom iz Okla.
Ono što je tamo otkriveno je iznenadilo sve koji su se okupili. Mesto sa kog potiče uranijum je u stvari napredni podzemni nuklearni reaktor koji je daleko bolji od današnjih reaktora.
Istraživači veruju da je ovaj drevni nuklearni reaktor star oko 1,8 milijardi godina i da je radio bar 500.000 godina u dalekoj prošlosti. Naučnici su sproveli još neke analize u rudniku uranijuma, a rezultati su objavljeni na konferenciji Međunarodne atomske energetske agencije. Kako navode afričke novinske agencije, istraživači su pronašli tragove proizvoda fisije i otpada od goriva na nekoliko lokacija u okviru oblasti rudnika.
Neverovatno je da moderni nuklearni reaktori ne mogu da pariraju ovom ogromnom reaktoru ni po dizajnu ni po funkcionalnosti. Prema istraživanjima, ovaj drevni nuklearni reaktor je bio dug nekoliko kilometara.
Ono što je naročito zapanjujuće jeste da su istraživači otkrili radioaktivni otpad u okolnoj oblasti.
Ono što je iznenađujuće jeste da se nuklearna reakcija odvijala tako da je plutonijum nastajao kao sporedni proizvod, a sama nuklearna reakcija je podešena tako da bude umerena, tj tako da može da se kontroliše i spreči potencijalne katastrofalne eksplozije ili oslobađanje energije u nekom trenutku.
Istraživači su nuklearni reaktor u Oklu nazvali „prirodni nuklearni reaktor“, ali verovatno je da nikada nećemo saznati pravu istinu. Neki od istraživača koji su učestvovali u testiranju nuklearnog reaktora su zaključili da su minerali obogaćeni u dalekoj prošlosti, pre oko 1,8 milijardi godina., kako bi spontano izazvali lančanu reakciju. Oni su takođe zaključili da se voda koristila za stvaranje umerene reakcije na isti način kao što se danas koriste rude sa grafitom i kadmijumom.
Međutim, dr Glen T. Siborg, bivši šef Komisije za atomsku energiju SAD i dobitnik Nobelove nagrade za rad u oblasti sinteze teških elemenata, istakao je da se, da bi uranijum „izgoreo“ u reakciji, uslovi moraju tačno podesiti. Na primer, voda koja bi se dodavala u nuklearnu reakciju bi morala biti u potpunosti čista. Čak i par ppm kontaminanta bi sprečilo reakciju. Problem je što u potpunosti čista voda ne postoji nigde u prirodi.
