U ponašanju vlasti osetila se proizvoljnost, koja je dramatična, jedna samovolja, koja ljude vređa, i nešto što je rezultat opšte klime – gubitak javnog poverenja.
Ponašanje ljudi u tzv. Kriznom štabu i lekara, njihova spremnost da se potčine političkom nalogu, njihovo izneveravanje ozbiljnih činilaca sopstvenog znanja, uslovili su da se izgubi poverenje prvo u njih kao ličnosti, zatim u lekarsku struku kao takvu, i, na kraju, u političku ideju kojoj su se podredili, koju reprezentuje Predsednik republike.
Svi ti činioci su uslovili da živimo u sistemu apsolutno narušenog javnog poverenja, gde bukvalno niko nikom ništa ne veruje, gde se suočavate s nečim što se može nazvati razaranjem ili razgradnjom društva.
Pre neki dan, teško je naći pravu reč, teško je bilo slušati da imate člana Kriznog štaba koji kaže da utakmica nije bila rizična, a da su rizične demonstracije. Takvim besmislicama vi uništavate supstancu društva, jer uništavate javnost.
Ako ne postoji javnost, ako ne možete verovati nekom ko vam govori o medicinskim stvarima, znači da će se svako spasavati kako zna i ume – a tu onda više društva nema.
Ako vidite kako je izveštavala televizija N1, koja u principu ima kritički stav prema režimu, demonstrante koji su iskazivali nacionalno motivisane poruke vezano za Kosovo i
Metohiju u startu su etiketirali kao desničare, nasilnike itd. I onda je to od njih odmah preuzela režimska propaganda.
Dakle, dve naizgled sukobljene opcije u ovoj stvari su se odmah skladno dopunile. Znači, i jednima i drugima je smetala aktivnost vezana za nacionalnu politiku vezanu za Kosovo i Metohiju.
I to je ozbiljan problem, koji pokazuje da ispod sloja nesaglasnosti postoji dubinska saglasnost između režima i određenih zapadnih, odnosno američkih interesa i njihovih predstavnika u našoj javnosti. To na prvi pogled nije jasno, ali je, u stvari, duboko logično.
Vidimo, dakle, da je Srpska napredna stranka prešla taj dugi put od devedesetih godina, kad je bila Radikalna stranka, kad su govorili da demokratija nije važna, ali Kosovo je važno, preko prelaznih formi, do forme da ni demokratija ni Kosovo nisu važni – važno je da mi imamo određene interese i vlast.
To je suština nepoverenja kom smo izloženi. To je u najboljoj saglasnosti sa zapadnim činiocima, jer vidite da ste u vreme najvećih demonstracija imali posetu Predsednika republike Francuskoj, što znači da je Zapad, u stvari, stajao iza ovog batinanja ljudi na ulicama.
Američki činioci nemaju neki problem s nasiljem ovde ili bilo gde u svetu ukoliko to nasilje ide u korist onome što oni od nosioca vlasti u toj sredini traže.
Dakle, imamo posla s jednom drastičnom samovoljom, podržanom od zapadnih, američkih činilaca. Pogledajte saopštenje američkog ambasadora – ono je bilo praktično u korist režima, znači u korist nasilja.
Jednostavno rečeno, SAD u svom nastojanju da realizuju svoje ciljeve, i njihovi evropski saveznici, imaju za cilj da ovde stanje bude kao u nekoj vrsti latinoameričkog provizorijuma, gde će oni imati nekog vrhovnog činioca koga će pritiskati, a unutar toga vidimo da su skloni da stvari realizuju nasilnim sredstvima.
***
Pitanje je uvek isto – ko ima koristi od ovih događaja.
