Protesti u Belorusiji ušli su u novu fazu koja podseća na stagnaciju. Režim Aleksandra Lukašenka, koji je u početku odgovarao na nemire nasiljem, promenio je taktiku i sada se oslanja na mešavinu ignorisanja masovnosti protesta, progona organizatora i javnim „predstavama“ kojima pokušava da mobiliše svoje pristalice.
U takvoj situaciji, gde kompromis nije opcija i nijedna strana nema jasnu prednost, čini se nemogućim predvideti ishod.
Međutim, prema političkim stručnjacima koji su proučavali proteste, a koji su prethodno analizirali stotine opozicionih pokreta širom sveta tokom prethodnih nekoliko decenija, čak je i u takvim slučajevima moguće pretpostaviti nekoliko mogućih scenarija, ako ne i tačne rezultate protesta.
Zašto je Lukašenkov režim dosegao tačku krize?
Dugo vremena događaji u Belorusiji ličili su na klasičan slučaj „demokratije greškom“, kako je to opisao Danijel Trejsman, politolog koji je skovao termin. On objašnjava da se prelazak iz autokratije u demokratiju obično odvija ne zbog volje, smrti ili ostavke dotičnog diktatora, već zbog njihovih grešaka. Autokrate žele lično da kontrolišu previše aspekata javnog života, a pre ili kasnije pogreše u proceni. To, dalje, katastrofalno podriva njihovu popularnost i oduzima im legitimitet.
Kako su tačno Lukašenkove greške uticale na njegovu popularnost ostaje nepoznato, jer je zemlja praktično zabranila nezavisnu sociologiju. Prema podacima procurelim iz državne sociološke službe, u aprilu ove godine, na početku epidemije korona virusa, samo je 24 odsto beloruskih građana koji žive u Minsku podržavalo predsednika.
Prema tome, masovni protest kao odgovor na sumnjive izbore, na kojima je Lukašenko zvanično osvojio 80 odsto glasačkih listića, ne bi trebalo da bude iznenađenje.
Da li to znači da je Lukašenkov pad neizbežan?
Ne nužno. Koncept „demokratije greškom“ znači da su protesti u takvim društvima imali slične početne uslove, ali se nisu završavali na isti način. Samo u poslednjih nekoliko decenija, revolucije u različitim zemljama poprimale su različite oblike i dovele do različitih rezultata.
U Ukrajini su, na primer, mirni protesti isprva izazivali nasilje vlasti, a onda je to nasilje postalo obostrano. Konačno, nekoliko meseci nakon početka revolucije i posle kratkog, ali krvavog perioda gušenja protesta u Kijevu, režim Viktora Janukoviča se srušio za nekoliko dana, jer su ga njegove političke pristalice i snage bezbednosti masovno napuštale.
Ustanici na Bliskom Istoku i Severnoj Africi za vreme Arapskog proleća znatno su se razlikovali od zemlje do zemlje. U Tunisu, u kome je iskra revolucije zapaljena krajem 2010. godine, stanovništvo je istrajalo nekoliko nedelja, nakon čega je tadašnji predsednik napustio zemlju. U Libiji i Siriji, sa druge strane, izbio je građanski rat.
Lider jedne zemlje je svrgnut i ubijen uz pomoć Zapada, dok predsednik druge i dalje istrajava uz pomoć Rusije. Maroko je video samo mirne demonstracije, a u Jordanu je kralj uslišio neke od zahteva demonstranata, uključujući smenu vlade.
Venecuela ima „de fakto“ dvostruku vlast od početka 2019. godine – kontrola predsednika Nikolas Madura nad delom teritorije zemlje počiva uglavnom na odanosti vojske, koja je ugušila nekoliko pokušaja vojne pobune. Čak i katastrofalna ekonomska kriza, američke sankcije i slaba proizvodnja nafte nisu uspeli da sruše Madurov režim.
Situacija u Belorusiji pomalo podseća na onu u Venecueli u smislu da zapada zastoj. Uprkos gubitku legitimiteta sa stanovišta značajnog dela stanovništva, kao i mnogih stranih vlada koje ne priznaju rezultate izbora, režim se i dalje oslanjana lojalnost snaga bezbednosti i nada se spoljnoj pomoći – pre svega od Rusije. Međutim, u ovoj analogiji jasno postoje neke rupe. Pat pozicija snage bezbednosti koje podržavaju Lukašenka i tvrdoglave opozicije, koja motiviše stotine hiljada ljudi, ali im ne nudi efikasan mehanizam za svrgavanje režima, ne znači da će sukob u Belorusiji vući godinama.
