Serijski ubica Dejvid Berkovic, poznat i kao “Semov sin,“ tvrdio je da je čuo glasove u formi da mu je pas govorio da počini ubistvo. Ali slušanje glasova nije nužno znak psihoze i bolesti.
Zapravo, prema rečima autora nedavne studije objavljene u časopisu Brain, pojačani nervni putevi vezani za pažnju mogu izazvati ove iluzione zvukove. Ljudi ih čuju jer je njihov mozak možda posebno pripremljen da čuje govor.
“Istina je da mnogi ljudi koji čuju glasove imaju ozbiljnih mentalnih problema,“ rekao je za Popular Science psihološki istraživač na Univerzitetu u Daramu i glavni autor studije, Ben Alderson-Dej.
“Ali otprilike 5 do 15 odsto opšte populacije će u jednom trenutku svog života iskusiti to da čuje neobične glasove. Mislimo da potencijalno jedan odsto ljudi ima prilično česta iskustva, a jednostavno to ne govore nikome i nastavljaju sa svojim svakodnevnim životima.“
Taj jedan procenat privlači pažnju psihologa. Zbog toga što ova grupa nije klinički psihotična, a tako nije ni na psihotičnim lekovima, istraživači mogu proučiti njihovu osobinu da čuju glasove bez zbunjujućih faktora mentalne bolesti. Oni misle da ovi ljudi mogu dati neko objašnjenje zašto ljudi čuju glasova, a možda i šire razumevanje mozga.
Treba se podsetiti zapanjujuće činjenice da je naučno utvrđeno da u ljudskom mozgu postoje delovi koji funkcionišu ali niko na svetu ne zna čemu služe.
Alderson-Dej je rekao: “Postoji ideja da ljudi koji čuju glasove mogu imati možak koji je pripremljeniji da traži značajne obrasce u svom okruženju, posebno u neuobičajenim ili nejasnim situacijama.“
Da bi utvrdili da li priprema može igrati ulogu u tome da čuju glasove, Alderson-Dej i njegove kolega, uključujući i istraživače sa Univerziteta u Londonu i Univerziteta Porto u Porgugalu, napravli su dve grupe ljudi – one koji tvrde da čuju glasove ali su inače mentalno zdravi, i one koji su takođe zdravi ali nisu čuli glasove – i smestili ih u funkcionalnu mašingu magnetne rezonance (fMRI).
Istraživači su koristili nešto što se naziva LHS skala (Launay-Slade Hallucination) koja meri vizuelne i audio halucinacije kako bi ocenili koliko često su subjekti čuli glasove.
Oni su ove dve grupe izložili dvema dvadesetominutnim serijama sinusnog govora (SWS). SWS uzima smisao i remeti ga imitiranjem frekvencija i amplituda stvarnih rečenica.
Svaka serija je sadržala 45 razumljivih SWS i 45 nerazumljivih. Nakon prve serije, dok su učesnici još uvek bili u skeneru, pitali su ih da li su zapazili ikakve reči ili rečinice u zvukovima koje su čuli.
Otkrili su da je dve četvrtine onih koji čuju glasove moglo detektovati govor, u poređenju sa manje od polovine onih koji su kontrolni učesnici. Jedan učesnik je prijavio da je čuo govor u prve tri od četiri serije. Zanimljivo, obe grupe su koristile tipičnu mrežu oblasti koje su vezane za govor i jezik, ali su oni koji čuju glasove koristili i dodatne oblasti mozga.
“Oni koji čuju glasove su koristili dve oblasti, prednju cingularnu koru i superiorni frontalni girus, koji su često povezivani sa primenom naše pažnje i praćenjem različitih vrsta
važnih signala,“ kaže Alderson-Dej. “Oni nisu nužno specifični za jezik, ali govore o tome kako posvećujemo našu pažnju svetu oko nas. Oni su se posebno upalili na sinusne govore gde je bio skriveni govor.“
