Brojne raznovrsne činjenice pouzdano ukazuju na to da su obaveštajne službe zapadnih država, posredstvom agenata od uticaja (najviših državnih rukovodilaca) uspešno učestvovale u razbijanju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Podsećanja radi, pomenućemo uloge Josipa Broza i Ivana Steve Krajačića, koji su organizovanjem Brionskog plenuma otpočeli proces razbijanja SFRJ.
Taj proces je nastavljen izmenama saveznog ustava 1974. godine, da bi njegovo finalizovanje bilo organizovano početkom devedesetih godina prošlog veka, terorističkim napadima separatista na Jugoslovensku Narodnu Armiju na teritoriji SR Slovenije i SR Hrvatske.
Jedan od inspiratora i formalnih vođa separatista je bio tada najviši funkcioner savezne države, predsednik Predsedništva SFRJ, Hrvat Stipe Mesić. Svestan da ga niko neće pozvati na odgovornost, u osvit jednostrane i protivustavno proglašene nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, uz ogromnu podršku Vatikana, SAD i Nemačke, ponosno je izjavio: “ja sam svoj posao obavio, Jugoslavija više ne postoji“.
Spoljni faktor, rukovođen saznanjem da pomenutu uspešnu strategiju treba koristiti za nasilno razbijanje kako Savezne Republike Jugoslavije, sukcesora SFRJ, tako i Republike Srbije i srpskog nacionalnog bića, težišno se fokusirao na “remetilački“ srpski faktor na Balkanu, koga su procenili kao nepremostivu prepreku anglosaksonskim (NATO) svetskim porobljivačima.
Za realizaciju ovakvog podmuklog cilja zapadni hegemoni imali su solidno špijunsko jezgro u okviru srpskog nacionalnog korpusa, koje su strategijski osnaživali do nivoa da
sistematski sabotira očuvanje najvitalnijih srpskih nacionalnih interesa, i opstruira donošenje bilo koje efikasne odluke koja odražava i/ili obećava odbranu interesa srpskog naroda i suvereniteta srpskih zemalja.
Reč je o kategoriji građana Srbije (najčešće Srba), koji su motivisani po raznim osnovama (ideološko-vrednosno “ubeđenje“, materijalni faktor, ucena, osveta) odlučili da služe tuđinu, rečju i delima, protiv interesa svoje Otadžbine. Zapravo, reč je o (ne)ljudima, anacionalnim Srbima, instaliranim na funkcijama od ključnog političkog uticaja- mestima donošenja odluka o opstanku i održivom razvoju Srbije.
U pitanju je najopasnija vrsta agenture stranih obaveštajnih službi, čiji je primarni zadatak da perfidno omalovažava, modifikuje, preoblikuje, prevrednuje, razara i uništava
vitalne državne i nacionalne vrednosti Republike Srbije. To su agenti od uticaja (agenti od političkog uticaja) čiju osnovnu angažovanost karakteriše lukavo razaranje svega što ima predznak “srpsko“.
Upravo iz tog razloga, oni su mnogo opasniji od klasičnih špijuna. Oni takođe protivzakonito i ilegalno prikupljaju podatke koji su u Republici Srbiji kategorizovani kao strogo poverljiva ili državna tajna. Međutim, ono što ih od agenata – špijuna razlikuje jeste mogućnost uticaja na procese i odluke.
Navedenu angažovanost trude se da legendirano prikriju i predstave srpskoj javnosti kao patriotski čin, jer i sami izdaju otadžbine doživljavaju kao uzvišeno delo koje je optimalno korisno za stabilnost i budućnost Srbije.
S tim u vezi zaprepašćuje činjenica da ovakvo agenturno špijunsko jezgro ima raširene pipke skoro u svim oblastima društvenog života naše otadžbine – u sferi odbrane, bezbednosti, ekonomije, zdravstva, obrazovanja, nauke, industrije, medija…
Javnosti su dostupne mnogobrojne realne činjenice koje indikuju navedeno. Međutim, njihova zgusnutost i sistematično pokrivanje svih sfera društvenog života Srbije stvara utisak u javnosti da je takva neprijateljska podrivačko-subverzivna delatnost – uobičajena pojava, “ispravna i potrebna“.
Na taj način postavljena, podlo invertovana realnost je najopasnija po interese države, odnosno, nju je najteže prepoznati okom ‘običnog’ posmatrača, odnosno građanina. Jedan od karakterističnih primera jeste takozvana reforma sistema odbrane Republike Srbije, kojom je sistem odbrane, transparentno, doveden na nivo sa kog je onemogućen da izvrši svoju osnovnu misiju – obranu suvereniteta i teritorije Srbije od svih oblika ugrožavanja.
Srpska javnost, anestezirana pomenutom invertovanom realnošću, uz impotentnu i korumpiranu intelektualnu elitu, skoro deceniju i po, nije pokazala nikakve reakcije na svakodnevne prevarne radnje i procese, kojima je Srbija sistematski vođena i dovedena u podređen, faktički okupacioni status, pre svega zaslugom agenture od uticaja.
