‘Vekovi će proći, ali iz ruševina naših gradova i spomenika, mržnja prema onima koji su odgovorni će uvek rasti nova, protiv naroda koji je kriv i kome imamo da zahvalimo za sve ovo: Jevreja i njihovih sledbenika.’
Poslednju volju i testament Adolf Hitler je završio nešto posle ponoći 29. aprila. Oba dokumenta, svoj privatni i politički testament, firer je izdiktirao svojoj sekretarici Traudl Junge i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine.
Ovo je politički testament Adolfa Hitlera i prenosimo vam u celosti:
Moj politički testament
Više od trideset godina je prošlo od 1914. godine kada sam ja dao svoj skromni doprinos kao dobrovoljac u Prvom Svetskom Ratu koji je vodio Rajh.
U ove tri dekade ljubav i odanost mom narodu su vodili sve moje misli, dela i moj život. Oni su mi dali snage da donesem najteže odluke koje su ikada stavljene pred smrtnika. U ove tri dekade ja sam potrošio moju snagu i moje zdravlje.
Nije istina da sam ja ili bilo ko u Nemačkoj želeo rat 1939. godine. To su želeli i provocirali jedino internacionalni državnici bilo da su jevrejskog porekla ili da su radili za jevrejske interese.
Ja sam dao suviše mnogo ponuda za ograničenje naoružanja, na koje se potomstvo neće suviše kukavički obazirati, zbog izbijanja ovog rata, da on bude stavljen meni na odgovornost. Niti sam ja želeo da, posle užasnog Prvog Svetskog Rata, bude drugi bilo protiv Engleske ili Amerike.
Vekovi će proći, ali iz ruševina naših gradova i spomenika, mržnja prema onima koji su odgovorni će uvek rasti nova, protiv naroda koji je kriv i kome imamo da zahvalimo za sve ovo: Jevreja i njihovih sledbenika.
Samo tri dana pre izbijanja Nemačkog-Poljskog rata ja sam predložio rešenje za ovaj problem britanskom ambasadoru u Berlinu – internacionalnu kontrolu kao u slučaju Sara. Ova ponuda nije bila prihvaćena.
Bila je odbijena samo zato što je vladajuća klika u Engleskoj htela rat, zbog komercijalnih razloga i delimično zato što je pod uticajem propagande koja je stavljena u službu Jevreja.
Nisam imao nijednu sumnju da, ako su narodi Evrope još jednom primorani na podelu na blokove, onda će jedinu odgovornost za masakr morati pripasti pravim zločincima: Jevrejima.
Niti ja imam sumnji da će milioni evropske dece Arijevskog porekla umirati, da će milioni muškaraca izginuti u borbi, i stotine hiljada žena i dece će biti spaljeno ili umirati od bombardovanja u našim gradovima bez pravih zločinaca koji će posle ispostaviti račun.
Posle šest godina rata, koji će uprkos svim neuspesima, ući u istoriju kao najslavnija i herojska manifestacija borbe za egzistenciju naroda, ja ne mogu napustiti grad koji je prestonica Rajha.
Od kada su naše snage suviše slabe da zaustave neprijateljski napad i od kada kada je naš otpor postao slab zbog stvorenja koja su slepa kao što im nedostaje karakter, ja bih želeo da podelim sudbinu miliona drugih koji su takođe rešili da ostanu u ovom gradu. Ali, ja neću pasti u ruke neprijatelja koji zahteva novi spektakl, rukovođen od strane Jevreja, za demonstraciju histeričnim masama.
