Neverovatna priča o ljudskom entuzijazmu i volji koja je nažalost imala tragičan kraj. Osvajanje Severnog pola bila je prava opsesija za mnoge zemlje krajem 19. veka.
Međutim, većina misija završavala se neuspešno, a jedna od najfascinantnijih takvih priča pripada Šveđanima.
Za predvodnika švedske misije na Arktik odabran je Salomon Avgust Andre, slavni upravljač balonom koji je Severni pol odlučio da osvoji upravo tim prevoznom sredstvom, piše 24sata.hr.
Međutim, pored same želje, postojao je jedan ne tako mali problem. Naime, niko nije znao kako zaista treba upravljati balonom i kako ga usmeravati. Jer, jednom kad se balon vinuo u vazduh bio je, kako piše „MentalFloss“, prepušten milosti vetra i vremenskih prilika.
Upravo zbog toga, Andre je odlučio da napravi balon koji je, kako je on tada tvrdio mogao da skreće.
Novac je dobio od mnogih imućnih Šveđana, sve od kralja Oskara II do Alfreda Nobela. Nakon što je konstruisao balon, Andre je okupio još dva člana ekspedicije, inženjera Knuta Frankela i mladog fotografa Nilsa Strindberga.
Njih trojica su na put krenula 11. jula 1897. godine s ostrva Danskaja. Međutim, ubrzo nakon poletanja, Andreov izum se pokazao ne samo kao nefunkcionalan već i poguban.
On je zamislio da će balonom upravljati pomoću tri konpca koji će biti u kontaktu sa zemljom ili površinom vode i skretati zahvaljujući trenju između tla i konopca.
Odmah po poletanju je usledio krah
Njegova je procena, pokazalo se, bila potpuno pogrešna. Odmah po poletanju balon je zbog konopca počeo da ponire i srušio bi se u ledenu vodu. Posada ih je zbog toga odbacila, zajedno sa vrećama peska. U prevodu, više nisu imali kontrolu nad smerom kretanja balona, pa ni visinom zbog odbačenog peska.
Zbog toga se balon peo previše visoko što je ubrzalo gubitak plina. Nakon samo desetak sati leta balon je povremeno posrtao na površini arktičkog leda, a srušio se nakon punih 65 sati.
Pad je zbog male visine bio vrlo bezazlen. Posada je prošla bez ikakvih povreda, a uspeli su da spasu i svu opremu koju su poneli sa sobom: oružje, šatore, saonice pa čak i mali čamac.
Trojac je sve to utovario na saonice, a svaki detalj putovanja Strindberg je beležio svojom kamerom.
Problemi koji su postojali u vazduhu nastavili su se i na kopnu. Članovi ekspedicije za nju naime uopšte i nisu bili spremni. Odeća im nije bila dovoljno topla, a namirnice su bile neadekvatne za niske temperature pa se trojac snalazio ubijanjem medveda.
Problem su predstavljale čak i saonice, a da stvari budu još gore, komad leda kojim su se kretali lagano se kretao suprotno od smera u kom su išli.
Nakon dva meseca uzaludnog puta, Andre, Frankel i Strinberg su odlučili da naprave kamp na komadu leda koji je potrajao tri nedelje posle.
Nakon što je led počeo da se lomi, preselili su se na drugo ostrvo sa nadom da će tamo uspeti da prezime. Članovi ekspedicije poslednje su pouzdane zapise ostavili upravo tih dana.
Niko sa sigurnošću ne može da potvrdi kako su umrli. Stručnjaci pretpostavljaju da je u pitanju bilo ili pokvareno meso ili bolest.
